Od rodjenja učimo da struktuiramo svoju percepciju, odnose prema svetu, drugima i sebi. Odsustvom strukture ili definisanja stvarnosti možemo osetiti nelagodnost, nesigurnost, neku vrstu dezorijentisanosti. Medjutim, da li je potrebno i moguće svemu odrediti tačno značenje?
Kako bi glasila definicija Ljubavi sa kojom bi se svi ili bar većina mogla složiti? Realno, da li je Ljubav kao esenciju našeg postojanja uopšte moguće definisati, ili se pre možemo baviti razumevanjem njenog prožimanja, manifestovanja i tumačenja kroz različite životne uloge koje smo sebi svojstvenim životnim iskustvom stekli?
U svakom slučaju, za dvoje ljudi koji započinju i grade svoj partnerski odnos, važno je da Ljubav doživljavaju i tumače na sličan način. Od toga u velikoj meri zavisi da li će odnos uspeti.
Na početku odnosa pretežno upravlja hemija i neretko zaljubljeni ovaj intenzivan doživljaj prijatnosti poistovećuju sa Ljubavlju.
Na najranijem uzrastu kada smo potpuno zavisni od drugih, svaki doživljaj nezadovoljstva prekidaju roditelji čineći one radnje kojima zadovoljavaju naše potrebe i nakon čega osećamo prijatnost. To je period života u kome se do prvog “NE” razmenjuje nesmetano bezuslovna ljubav, praćena intenzivnim telesnim senzacijama kao i jakim doživljajem zadovoljstva uvek u prisustvu, dodirom, osmehom objekta ljubavi – roditelja. Telesne senzacije prijatnosti koje tada doživljavamo su veoma burne i mogu se porediti sa uzbudjenjem koje doživimo kada se zaljubimo.
Da li tako postajemo zavisni i od doživljaja zadovoljstva u kontaktu sa osobom koja nam je privlačna i koju želimo?
Može se reći da je naše prvo ljubavno iskustvo – doživljaj voljenosti duboko isprepletano i “trajno” u memoriji povezano sa doživljajem zadovoljstva. Tu se i kriju odgovori na pitanje, zašto su očekivanja od ljubavne veze povezana sa doživljajem zadovoljstva, odnosno neretko očekivanjem da partner treba da prepozna i udovolji našim potrebama i željama.
Baveći se istraživanjem opsesivno kompulzivnog poremećaja i nivoa serotonina hormona zadovoljstva, kod osoba sa ovim poremećajem, Donatella Marazziti slučajno je došla do zanimljivog otkrića – nivo serotonina, kod ovih osoba u padu je kao i kod zaljubljenih koji opsesivno razmišljaju o osobi u koju su zaljubljeni. Ovi rezultati su je podstakli da se više pozabavi hormonskim statusom zaljubljenih. Tako je ustanovila da je kod zaljubljenih povišen kortizol hormon stresa, dok je testosteron kod muškaraca u padu, a kod žena u porastu. Sve sugeriše na biohemijski poremećaj u mozgu zaljubljenih. Kortizol raste u odsustvu željene osobe, dok prilikom susreta, pogleda, dodira, nivo oksitocina, hormona ljubavi i sreće naglo raste čak duplo više nego što se meri kod trudnica. Poznato je da oksitocin doprinosi razvoju uspostavljanja neraskidive veze izmedju majke i deteta. Nivo oksitocina doprinosi većem ili manjem doživljaju vezanosti za drugu osobu, privrženosti, redukuje kortizol i smanjuje doživljaj straha pa postajemo opušteniji i otvoreniji. Čini se da nas je priroda opremila potrebnim neurotransmiterima kako bi voleli i bili srećni, i da je dovoljno samo da se pojavi “prava” osoba koja će aktivirati ove hemijske procese za proizvodnju Ljubavi.
Da li je zaista dovoljno samo zaljubiti se da bi voleli? Drugim rečima, da li zadovoljstvo i prijatnost prethodi Ljubavi i da li je isto što i Ljubav?
Da bi doživeli prijatnost ili zadovoljstvo potrebno je da prestane neprijatnost odnosno nezadovoljstvo. Ako – onda… da bi bili zadovoljni postoje neki uslovi koji treba da se ispune. Medjutim, ako je Ljubav esencija našeg postojanja, iz čijeg izvora smo potekli sa bezuslovnim pravom na korišćenje ovog izvora, otkud to da Ljubav poistovećujemo sa doživljajima koji su proizvod naučenih logika i opisa šta je Ljubav?
Dakle, desi se fizička privlačnost, opisani biohemijski procesi obave svoje u skladu sa glavnim zadatkom, a to je povezivanje sa drugom osobom, objektom želje. Veruje se da ova faza opijenosti traje izmedju osamnaest meseci do četiri godine, kada telo sve više postaje imuno (kao i kod svake zavisnosti) na stimuluse koji dovode do prijatnosti odnosno zadovoljstva.
Šta je sledeće? Upravo nakon ove faze u najvećoj meri sudbinu odnosa odredjuju naša uverenja o Ljubavi. Oni koji zaljubljenost i ljubav poistovećuju tada ovu krizu mogu da prevazidju odlukom tako što će pronaći drugu/gog partnerku/ra kao novi izvor zadovoljstva=ljubavi. Najćešće te osobe u ovoj fazi odnosa izjavljuju da je nestalo želje, strasi i da je to razlog zbog kojeg je odnos neodrživ. Ustvari osoba je poistovetila sebe sa objektom želje te kada se suočila sa gubitkom doživljaja uzbudjenja prema partneru nesvesno se suočila sa iracionalnim strahom od gubitka samoLjubavi. Neretko iz takve logičke konstrukcije želja prerasta u požudu. Odnosno, želja postaje raspoloženje koje može bojiti svakodnevnicu te osobe održavajući opsesivno ponašanje koje je realno udaljava od razvoja bliskosti u partnerskom odnosu, a koje podrazumeva saosećanje, empatiju, poverenje.
Istina je da strast u vezi nikada više ne može biti onog intenziteta kao na samom početku veze. Sa druge strane razumljiva je želja za uzbudjenjem u partnerskom odnosu koja je jedna od glavnih komponenti partnerskog odnosa. Svaki par koji je u dugogodišnjem odnosu suočava se u nekim periodima sa ovom vrstom krize. Ako su ostali aspekti veze stabilni, odnosno nije narušena medjusobna bliskost i privrženost, treba uzeti u obzir da je vaš mozak zapamtio stanje i efekte biohemijskog poremećaja sa početka veze. Na vama je da pronadjete način kako podstaći nervne puteve koji vode do centra u mozgu u kome je zapisan ovaj poremećaj razvijen u odnosu na vašeg partnera.
Zaljubljenost je samo jedan deo puta Ljubavi koja pruža najuzbudljiviji period partnerskog odnosa.
Ljubav ne možemo odrediti samo zaljubljenošću, niti bliskošću, niti privrženošću. Ona je osnovno stanje bića i uma i svoj puni smisao dobija kroz potpunu autonomiju ličnosti.
Hvala na pažnji!
Piše:
Aleksandra Golubović
psiholog
psihoterapeut transakcione analize
aleksandragolubovic5@gmail.com
skype: aleksandragolubovic5
+381644241016