Jedno od naših ranih sposobnosti učenja jeste učenje po modelu / učenje ugledanjem na uzor. Ovaj oblik učenja dominantan je u ranom periodu života, ali ne gubimo ga tokom razvoja, iako usvajamo složenije oblike učenja. Ono ostaje važno kao oblik učenja kojim tokom života usvajamo veštine prilagođavanja svetu i kao takvo je važno za izgradnju adekvatnog socijalnog ponašanja. Međutim, neki odrasli nažalost ugledanje na uzor usvoje kao meru svoje vrednosti i nastoje da se porede i dostignu i prevaziđu uzor. Zašto i kako je do toga došlo, uzroke treba tražiti svako za sebe u svom ranom iskustvu i ranim odlukama. Najčešće su tim osobama upućivane direktne ili indirektne poruke poput „Vidi kako to radi…“, „Drugi su uvek bolji od tebe…“, „Najgori/a si…“, „Ugledaj se na…“, „Uvek možeš (moraš) bolje i više…“ Tako se jača fokus na uzor, i uvek se traži model. A biti kao neko, sigurno nije moj cilj – lični doživljaj sreće.
Uverena sam da je svako od nas dospeo na ovaj svet da ostvari svoj autentičan potencijal za sreću. Samim tim svako od nas svesno i nesvesno tokom života teži samoaktualizaciji (samoostvarenju) kroz različite svoje uloge. Kada smo na tom putu, nerealno je očekivati uvek stanje prijatnosti, doživljaj zadovoljstva. Međutim, ako se osoba oseća da joj ništa ne ide od ruke ili da joj se uvek dešavaju loše stvari, da je u začaranom krugu, verovatno je zaglavljena u nekoj svojoj nesvesnoj uslovljavajućoj logici „OK sam ako sam…nekakav/nekakva“. Za stanje sreće ne postoji uslov koji bi mogli sebi da zadamo, a kamoli da zada bilo koji uzor! Kada bi bilo tako, malo bi nas iskusilo sreću. U prethodnom tekstu spomenula sam da je danas mnogo life coachova koji podučavaju kako voleti sebe, biti srećan, kako živeti u sadašnjem trenutku… Ne mislim da je loše prenositi i lično iskustvo o sopstvenom rastu i razvoju, ali tada treba preuzeti odgovornost iz uloge uzora i postaviti jasne granice onoga što je rezultat ličnog iskustva i ličnosti koja je sa svojim uverenjima doživela kroz takav rast i razvoj. Sa druge ,često se govori da se put sreće gradi pozitivnim mislima i lepim željama. To je zaista lepo, ali pre toga je potrebno prepoznati uzroke (u ranom iskustvu ili traumatičnim doživljajima) i posledice (iskrivljena uverenja, neadekvatne emocije i neadekvatna ponašanja), prethodnog neželjenog stanja. Tek tada je osoba spremna da svesno donese odluku šta želi i spremna da pravi pozitivnu promenu u svom životu. Jer, pravi efekat kozmetike oseća se tek na čistoj koži. U tom tekstu sam i vrlo neodređeno napisala – Da bi prepoznali, osvestili svrhu svoje autentičnosti i negovali je moramo da imamo dobru komunikaciju sa srcem.
Kako da znamo da smo u razgovoru sa svojim srcem?
Prva asocijacija kada spomenemo frazu „šta ti srce govori“ gotovo uvek su emocije. Da se razumemo sa srcem ili da imamo dobru komunikaciju sa srcem značilo bi da smo svesni svojih osećanja. Doživljenu emociju prepoznajemo najčešće u suptilnim fiziološkim reakcijama u telu. Psihologija tvrdi da svakoj doživljenoj emociji prethodi uverenje i vrednovanje događaja i konteksta događaja. Činjenica je da nekada doživimo emociju i da nismo u stanju da je povežemo sa svojim vrednosnim sistemom, već za to stanje kažemo da je ishod „unutrašnjeg glasa“, „glasa u meni“. Kao da postoji deo u nama stariji od našeg iskustva iz kojeg taj glas dolazi. Najčešće baš to iskustvo doživimo kao razgovor sa srcem, a osetimo ga u stomaku – intuicija. Nauka je čak potvrdila da postoji deo mozga (insularni korteks) u kom je „smeštena“ intuicija. To je vrlo aktivan deo mozga u trenucima kada donosimo važne životne odluke. Ovo navodim u prilog onima koji su skloni da otpisuju važnost intuicije.
Intuicija ne podrazumeva delanje bez vrednosnog sistema, znanja i iskustva. Već predstavlja navigaciju koja upravlja korisnim realnim znanjima i iskustvima osobe i njenim potencijalima. Intuicija potpomaže razvoju samosvesti i vodi ka samorealizaciji. Da smo na pravom putu prepoznajemo u trenucima doživljaja spontane radosti. Radosti koja se javlja bez očekivanja nagrade, priznanja, prihvatanja. Reč je o radosti koju iskusimo u stanju floua (flow). Ovo stanje je psiholog M. Csikzentmihaly opisao kao stanje samozaborava – kada je osoba obuzeta zadatkom na način da je pažnja toliko usmerena na trenutnu aktivnost da se gubi osećaj prostora i vremena. Ovo stanje nije puka zanesenost, naprotiv da bi do toga došlo neophodna su znanja, iskustva, uvežbanost veštine. Flou je rezultat ljubavi i želje za ovladavanjem veštine i poistovećivanjem sa samom aktivnošću, procesom. Onog trenutka kada se jave očekivanja – „Ovo će mi doneti novac…“, „Zbog ovoga ću se drugima dopasti…“, “Ovo savršeno radim…“ , „Uspeću…“, nestaje flou/spontana radost, a uvlače se brige i nemiri. Možete orezivati voće, kuvati, trčati, svirati, slikati, operisati, konstruisati, graditi, plesati, kositi travu, prezentovati, razgovarati… ali doživeti spontanu radost u tome moguće je samo ako osećate ljubav prema onome što radite. To je stanje kojim otvarate vrata doživljaju sreće. Kada jednom osvestimo ovo stanje, nestaju izgovori poput „Drugima je lako…“. Ovakvim iskustvom jača se fokus na unutrašnje resurse, preuzima odgovornost za sopstvena emotivna stanja.
Sreća nije krajnje stanje samoostvarenja, već osećaj da smo na tom putu čak i kada doživljavamo padove i neuspehe.
Da bi dosegli stanje sreće imamo pravo da želimo, ali ne i da očekujemo određen ishod. Očekujući ishod, uslovljavamo stanje lične sreće vezujući je za predmet želje.
Piše:
Aleksandra Golubović
psiholog
psihoterapeut transakcione analize
aleksandragolubovic5@gmail.com
skype: aleksandragolubovic5
+381644241016