Pitala me je, srećna mama srećnog petogodišnjeg dečaka – da li je sa njenim dečakom sve u redu, ako svaki put zaplače kada sluša balade, čak i ako ne razume jezik i reči?
Suze uglavnom poistovećujemo sa tugom. Šteta je ako svaki put kad pustitmo suzu pomislimo da smo tužni. Još je veća šteta ako tada suzama ne dozvolimo da nas umiju.
Koliko ste puta možda sebi uskratili ganutost poistovetivši je sa tugom ili svojom slabošću?
Ganutost je emocija koja izražava duboko saosećanje i empatiju, labavi granice „ja“ i budi plemenitost, doživljaj povezanosti sa drugima i pripadanje. Najčešće je izražavamo suzama.
Ganuti nismo sami, već smo jedno sa svetom. Deca to osećaju! Ganutost nije dečije osećanje. Medjutim, taj doživljaj kao da je kod većine odraslih zakržljao.
Da li ćemo biti ganuti ili dozvoliti sebi da budemo ganuti zavisi od ličnog, iskustvom naučenog značenja doživljaja bliskosti! U odnosu na osobe prema kojima osećamo bliskost postoji doživljaj poverenja, prihvatanja, povezanosti, odanosti, saosećanja, empatije. Poverenje, prihvatanje, povezanost i odanost učimo tokom života i u velikoj meri su uslovljena značenjem ovih reči kakvo su imale u našoj porodici i našem okruženju. Moglo bi se reći da je taj deo bliskosti formiran i uslovljen u višim moždanim strukturama (evolutivno mladjim), neokortekstu, našem mislećem mozgu. Medjutim, saosećanje i empatija nastaju u nižim moždanim strukturama (evolutivno starijim), amigdali – naš moždani radar za opasnost. Kada beba čuje plač druge bebe i ona počinje da plače, a tu reakciju upravo pokreće amigdala, dok istovremeno gornje strukture mozga oslobadjaju hormon brižnosti, povezivanja, ljubavi – oksitocin. Neokortekst bebe je neispisan jer nema iskustva, a samim tim nema ni značenja koja bi mogla da utiču na ovu vezu izmedju amigdale i neokorteksta. Drugim rečima, osoba sa više životnog iskustva od bebe, može u većoj ili manjoj meri da otpiše svoj doživljaj saosećanja ili empatije u zavisnosti od značenja i značaja koje je pripisala tim doživljajima.
Možemo imati različita životna iskustva i vrednovati ih na različite načine. Ali emocije koje doživimo čak i kada su neadekvatne, zaslužuju jednako uvažavanje. Bez toga nema empatije. Grčka reč empatheia znači uživljavati se, sposobnost da uočimo i razumemo subjektivno iskustvo druge osobe. Do perioda izmedju druge i treće godine života nismo u stanju da razlikujemo da doživljaj bola druge osobe nije naš. Tek u tom periodu razvijamo motornu mimikriju odnosno realnu empatiju. Tada postajemo razvojno sposobni da usvojimo granice izmedju sebe i drugih osoba koje nas okružuju. To ne znači da nakon tog perioda ostajemo uskraćeni za sposobnosti saosećanja – sposobnosti doživljaja emocije koju druga osoba oseća. Već, tada postajemo sposobni da razlikujemo svoje od iskustva druge osobe i postajemo sposobni da donosimo odluke – da li ćemo i kako, aktivnost usmeriti na osobu kojoj je potrebna pažnja, uteha ili ćemo ispoljiti radost zbog radosti drugog.
Veza izmedju amigdale i neokorteksta odražava našu emocionalnu inteligenciju. Uredjenost i komunikacija izmedju ta dva dela mozga govori i o našoj socijalnoj inteligenciji. Amigdala je naš magacin emocionalne memorije, centar naših životnih aspiracija neobojenih značenjima, onih za koja nemamo racionalna objašnjenja zašto im stremimo, osećaj pripadanja sopstvenoj vrsti, centar za suze. Kada je amigdala oštećena ili uklonjena ostaje se bez suza, bez sposobnosti za emocionalni doživljaj – bez ličnosti. Neokortekst nam omogućava da imamo svest o emocijama i pripisuje im značenje i važnost. Neokorteks omogućava finu diferencijaciju emocionalnih doživljaja i centar je naše sposobnosti donošenja odluka o ponašanju. Osobe koje su naučile ili donele odluku da emocije nisu ok, takvom svojom odlukom mogu proizvesti efekat na amigdalu kao da je pretrpela fiziološka ili fizička oštećenja. Sa druge strane kada bi ostali bez opisanih funkcija neokorteksa bili bi preplavljeni emocijama i u stanju stalne uznemirenosti.
Kako u ponašanju da prepoznamo pravu meru kontrole racija nad emocijama?
Srdačan kontakt pogledom, spontanost, izraz iskrene zainteresovanosti za osobu sa kojom smo u kontaktu, osmeh, posvećenost emocionalnom doživljaju druge osobe. Srdačnim ponašanjem izražavamo svoj altruistički odnos prema svetu, ulivamo poverenje da merom prijatnosti jednako poštujemo granice sagovornika kao i svoje.
Moglo bi se reći da je ganutost kulminacija našeg doživljaja brige za opšte zajedničko dobro. Ganutost je kvasac za dušu. Pustite dušu da raste, ona ne poznaje granice moje, tvoje, naše njihovo, crno, belo, žuto, dobro, loše… Bez tih granica duša zri! Tek tada i granice ega (Ja) ispisuju se nemim jezikom srca koji daje smisao svakoj ličnosti!
Pitajte trogodišnjaka – Kako si? Najčešće je – Lepo! Ostanite s tim! Um odrasle osobe traži da se stvari jasno odrede, definišu. Čarolija svakako kratko traje! Ne gasite umovanjem tu iskru u sebi, već uživajte u njenom dragocenom trenu.
Lepo je pustiti suzu jer smo osetili povezanost sa drugim ljudskim bićem!
Hvala na pažnji!
Piše:
Aleksandra Golubović
psiholog
psihoterapeut transakcione analize
aleksandragolubovic5@gmail.com
skype: aleksandragolubovic5
+381644241016