Prve osobe u našim životima koje nas vole i koje volimo jesu roditelji, staratelji, članovi porodice. Svojim odnosom prema nama i medju sobom, naučili su nas kako da volimo i kako se ponaša prema nama neko ko nas voli. Ali, da li su uverenja o ljubavi koja smo iskustvom u primarnoj porodici stekli, aksiomi ljubavi?
Sve ono što smo o ljubavnom ponašanju naučili u porodici kasnije može da utiče na naša očekivanja od ljubavi u partnerskom odnosu. Mnogi, kada ostvare željenu emocionalnu povezanost sa partnerom, svesno i nesvesno, vode se uverenjem da je to odnos „zauvek“. Odnosi medju članovima porodice tokom vremena menjaju se kada je reč o bliskosti, ali ne prestaju da postoje jer su odredjeni ulogama (majka, otac, ćerka, sin, brat, sestra,…). Drugim rečima, potpuni gubitak porodičnih uloga i odnosa nastaje smrću. Kada se raskine ljubavna veza, partneri prestaju da budu par. Psihološki, njihove uloge jednog prema drugom su „umrle“, iako mogu ostati u kontaktu. Zato ne iznenadjuje podatak da je razvod po intenzitetu doživljenog stresa odmah ispod nivoa stresa doživljenog smrću bliske osobe.
U periodu kada se osoba suoči sa gubitkom, najčešće je preplavljena emocijom tuge, ali i ljutnje, doživljaja usamljenosti, beznadežnosti. Suočavanje sa činjenicom da je „naše“ nakon prekida veze nepovratno ili zauvek izgubljeno, ostavlja doživljaj praznine koji upravo prati tuga i neretko fizička bol. Tuga tada ima za cilj da se osoba emocionalno razveže od gubitka, pripremi i adaptira na život bez tog dela svog životnog iskustva, kako bi bila spremna za nova emocionalna vezivanja. Uzrok gubitka ljubavne veze može biti iznevereno očekivanje, izigrano poverenje, odustajanje od ideje o zajedničkoj budućnosti. Od pridavanja važnosti onome što je osoba uložila u zajednicu, odnosno u „naše“, zavisi i intenzitet i dužina tugovanja.
Sam proces žalovanja ima svoje faze. Redosled i dužina trajanja tih faza i samog žalovanja je individualan. Faza šoka je uvek prvo sa čime se u ovom procesu osoba suoči. Šok je nemogućnost da se u tom trenutku informacija prihvati i obradi adekvatno. Stanje šoka štiti osobu od intenzivnog preplavljivanja tuge i drugih neprijatnih emocija. Nevericom i poricanjem osoba se nesvesno štiti od suočavanja sa neprijatnom realnošću, nadajući se da se stvari mogu vratiti na staro. Medjutim, kako sve više prihvata novonastalu situaciju odnosno nužnost njenog prihvatanja osoba najpre preispituje svoje greške i greške partnera, zato doživljava ljutnju, a često i samoprekor ili krivicu. Potištenost, bezvoljnost, doživljaj gubitka smisla, govore da osoba sve više prihvata kraj odnosa, prihvata sam gubitak. Tada osoba postaje tužna. Proces tugovanja treba da dovede do veće zrelosti osobe odnosno njene veće sigurnosti i stabilnosti u svakodnevnom funkcionisanju prihvatanjem uloge bivše/g i prilagodjavanje ostalih svojih uloga u „novoj“ realnosti. Takodje, tugovanje dovodi do veće fleksibilnosti odgovora i prilagodjavanja na životne izazove. Da li će osoba na adaptivan način prevazići gubitak ili se „zaglaviti“ u nekoj od faza ovog procesa, zavisi od njenog prethodnog iskustva i kako je naučila da doživljava, prihvata i ispolji opisane emocije. Sa druge strane, često pogrešno verovanje da je tuga isto što i depresija, može da dovede osobu do toga da se „brani“ od tuge odnosno depresije. To možemo prepoznati u neadekvatnom i nekad preteranom ponašanju kojim izbegava da doživi tugu. Tako što prekomerno unosi hranu, intenzivira seksualni život, intenzivira zabave i društveni život, ili se okupira poslom, i to sve sa ciljem da se istisnu misli povezane sa tugom. Moguće je i da anestezira osećanja tuge kroz alkohol, droge ili sedativne lekove. Istina je, da upravo potiskivanje emocije tuge može da dovede do razvoja depresije.
Kao i svaka druga emocija i tuga ima svoje fiziološke procese i telesne senzacije. Kada se neko suoči sa gubitkom voljene osobe u tom trenutku dolazi do naglog pada hormona zadovoljstva, sreće i ljubavi – serotonina, dopamina, oksitocina. Istovremeno se naglo luče hormoni stresa, adrenalin i kortizol, koji mogu dovesti do veoma neprijatnih i intenzivnih tegoba u srčanom ritmu i bolovima u grudima, koji zajedno liče na kliničku sliku infarkta srca ili angine pektoris. Osoba može osećati slabost, nesvesticu, uznemirenost, apatiju. Opisani simptome prepoznajemo kao sindrom slomljenog srca. Važno je pratiti savete i eventualnu terapiju koju lekar može da prepiše. Tada se ovi simptomi povlače za par dana, a u okviru od oko dva meseca i srčani ritam se dovodi u normalu.
Okruženost bliskim osobama koje pružaju podršku i razumevanje je veoma važno u procesu tugovanja. Na prvom mestu je važno razumeti poziciju onog koji tuguje i uvažiti njegova osećanja bez minimiziranja – „Nije te vredna/an“, „Budi jak/a“, „Krajnje je vreme da prevazidješ“, i sličnim porukama. Osobi u procesu tugovanja je posebno važna podrška okoline, kojom dobija potvrdu da su raspoloženja i emocije koje doživljava normalne. Zato je nekad dovoljno samo slušati sa uvažavanjem. Isto tako je važno poštovati i potrebu osobe koja tuguje, da ima periode samoće. Stručna pomoć u vidu psihološkog savetovanja je veoma poželjna.
Doživljaj ljubavi je posledica emocionalnog vezivanja za drugu osobu i uvek je prijatno osećanje. Ljubav nikad ne boli, nikad nas ne može izneveriti, zavesti, razočarati… Ali, sve to mogu naša očekivanja u odnosu na sebe kada volimo, u odnosu na osobu koju volimo i koja nas voli. Ljubav ne boli čak ni kada izgubimo voljenu osobu. Ljubav je ta koja i tada pomaže da se prevazidje i shvati gubitak, tako što će se osoba povezivati sa onim svojim delovima ličnosti koji su i potencijal za nova iskustva, novu emocionalnu povezanost. Jer, svako od nas je celina, sa mnogo mogućnosti za povezivanje sa drugima, slobodom izbora i stvaranjem odnosa baš onakvog kakav želimo. Ko veruje u mit da svako na ovoj našoj planeti traži svoju polovinu kako bi postao potpun, osudio je sebe na doživljaj praznine, neispunjenosti, tugu. Takva logika može da zavede i jača uverenje da je doživljaj potpunosti i doživljaj sreće moguće samo uz potpuno kompatibilnog partnera. Prekid veze, ma koliko bolan bio, nikad ne znači da je osoba iscrpela sve svoje kapacitete za emotivno vezivanje.
Ljubav se ne može potrošiti!
Hvala na pažnji!
Piše: Aleksandra Golubović
psiholog
psihoterapeut transakcione analize
aleksandragolubovic5@gmail.com
skype: aleksandragolubovic5
+381644241016