Šta je patološka simbioza?
Naš prvi odnos sa drugim ljudskim bićem je veza koju smo započeli u utrobi majke kada smo fizički bili jedno sa majkom. Ova simbiotska veza nastavlja se i kada dete napusti utrobu majke, sve dok ne postane sposobno za samostalan, nezavistan život. Simbioza između majke i deteta je neophodna svakako za fizički opstanak novorođenčeta, ali i za adekvatan psihički i emocionalni razvoj deteta. Roditelji su prve osobe koje zadovoljavaju našu potrebu za sigurnošću i zaštitom. Beba može biti gladna, ali istovremeno može izražavati potrebu za kontaktom, utehom. Veza sa roditeljima treba da pruža sigurno mesto iz kojeg ispituje i upoznaje svet, tek tada može adekvatno da zadovoljava i veoma važnu potrebu za autonomijom. Takva veza sa roditeljima je mesto sigurnosti, podrške i zaštite. Neophodno je da u situacijama u kojima se oseća uplašeno i nesigurno stekne utisak da opasnosti nema. Tako gradi sliku o roditelju koji ga prihvata, a sebe doživljava vrednom pažnje. To je temelj za razvoj samopouzdane osobe, koja ima poverenja u sebe i svoju okolinu. U određenim periodima odrastanja simbioza između roditelja i deteta trebalo bi da slabi, jer sazrevanjem dete postaje postepeno spremno i sposobno da sve više preuzima odgovornost za svoj životni tok. Tokom procesa sazrevanja, zadatak roditelja je da svoje dete na tom putu ohrabruju, motivišu i uče da prepoznaje, ceni i veruje u svoje sposobnosti i veštine. Takvim odnosom oba roditelja čine da detetu „rastu krila“ autonomne ličnosti. Može se reći da bi konačno razrešenje simbioze između roditelja i deteta trebalo da kruniše čin fizičkog napuštanja porodičnog doma. Međutim, da li je uvek sve baš tako?!
Ukoliko se tokom procesa odrastanja simbioza u nekom periodu ne razreši adekvatno, dešava se da osoba stekne nekakve zablude kojima će nesvesno ostati u odnosu kozavisnosti sa jednim ili oba roditelja. Tada govorimo o patološkoj simbiozi. Čak i kada se osoba fizički odvoji od primarne porodice, nerazrešeni simbiotski odnos se oslikava sada kroz odnos sa partnerom ili nekom drugom bliskom osobom.
Kako dolazi do patološke simbioze?!
Glavna funkcija normalne simbioze jeste sticanje doživljaja sigurnosti deteta roditeljskim odnosom prema njemu. Kada je narušen proces sticanja sigurnosti, simbioza gubi svoju zdravu funkciju i postaje patološka. Patologija simbioze ispoljava se u različitim psihološkim oblicima neadekvatnog odnosa – zavisnosti. Zavisnosti od ideje kakav/va treba da budem da bih bio/la voljen/a.
Osobe koje su odrasle bez roditeljskog staranja, ili fizički i emotivno zanemarene, bez topline i brižnog odnosa, najčešće imaju problem na nivou socijalizacije. Zbog nedostatka brige i pažnje (pohvala) roditelja/staratelja posebno su osetljive na kritike, jer nisu stekle oslonac u izgrađenoj i jasnoj predstavi svojih vrednosti. Često postaju zavisni od svog buntovnog ponašanja, jer je to za njih bio jedini način da sebi potvrde svoju vrednost. Nesvesno i neslučajno biraju/stvaraju situacije i odnose u kome će se iznova prkosom samopotvrđivati. Iza takvog ponašanja i izbora stoji nada da će ipak i uz takvo ponašanje biti prihvaćeni i voljeni. Potreba svakog deteta je da bude bezuslovno voljeno. Ako u ranom periodu ne dobije bezuslovnu ljubav, nesvesno će specifičnom logikom nastalom u ranom iskustvu, i kasnije uticati na druge i okolnosti kako bi potvrdila svoju vrednost iznuđivanjem bezuslovnog prihvatanja svoje ličnosti. Greška u zaključivanju je što kritiku na ponašanje uvek prihvata na ličnost i tako održava začarani krug doživljaja svoje neadekvatnosti i održava svoju zavisničku ulogu Progonioca u odnosima.
Kao što izostanak topline i pažnje narušava zdravu simbiozu, takođe roditelji sa uverenjem da voleti svoje dete znači brinuti – strepeti za dete, ometaju prirodan proces razrešenja simbioze. Svojim prezaštitničkim odnosom prema detetu, šalju poruku da je ono nesposobno da se stara o sebi. „Činim sve za tvoju sreću…“, „Sve za tebe žrtvujem…“, „Sa mnom nikad nećeš biti sam/a“, „Zajedno možemo sve probleme rešiti…“ Suštinska poruka je „Bez mene ti ne može biti dobro“. Osobe koje ne razreše ovaj unutrašnji konflikt (imam dovoljno godina, iskustva da…/ne znam, ipak nisam u stanju…), kada se i odvoje od primarne porodice biraju partnera koji će preuzeti psihološku ulogu prezaštitničkog roditelja, a sebe posmatraju iz pozicije Žrtve. Patološka simbioza se razvija i kada roditelji imaju nerealna očekivanja da će im odnos sa svojim detetom nadomestiti nekakvu emotivnu prazninu ili životnu frustraciju. „Samo ti me činiš srećnim/nom…“, „Samo ti možeš da me razumeš na pravi način…“, „Ti ćeš uspeti u svemu što ja nisam…“, „Sa tobom moj život ima smisla…“ Ovakvim odnosom detetu se nameće zahtev da preuzme odgovornost za koju razvojno nije sposobno, koja je neprirodna – da bude psihološki roditelj svom roditelju. Kasnije u životu ove osobe biraju odnose u kojima dolazi do izražaja njihova Spasilačka uloga.
Patološka simbioza održava se nesvesnim ponavljanjem psihološke igre koja uvek ima dobit u potvrđivanju pogrešnih uverenja gore navedenih. Dobit je tačnije emotivni doživljaj koji se u ranom detinjstvu ponavljao i doprineo da osoba sebe etiketira nekakvom. Ako su roditelji reagovali, obratili pažnju na dete tek kada bi bilo tužno, ono će naučiti da u emociji tuge ima dobit, „Postojim/vredim/voljena sam kada sam tužna (osoba)“. Ako su roditelji odgovorili na detetovo ponašanje tek kada bi se naljutilo ili besnelo, osoba će se vezati za ove emocije i identifikovati se kroz buntovno ponašanje. Drugim rečima osoba postaje zavisna od potvrde ljubavi kroz neadekvatan roditeljski odgovor na detinju potrebu da bude bezuslovno voljeno. Takakav stečeni obrazac pridobijanja pažnje na ranom uzrastu poistovećuje se sa ljubavlju i osoba nesvesno teži da taj obrazac ponavlja kasnije u svim ostalim važnim odnosima.
Kako se prevazilazi patološka simbioza?
Ono što najviše utiče na održivost i trajanje simbiotskog odnosa odrasle osobe, jeste stečen doživljaj i tumačenje važnosti vezivanja ili uspostavljanja emocionalne povezanosti sa drugim važnim osobama u ranom detinjstvu.
Ukoliko u ovom ranom periodu bude narušeno adekvatno održavanje simbiotskog odnosa, osoba razvija iskrivljenu sliku o vezivanju. Kasnije na neadekvatan način ulazi u odnose sa drugima ispoljavajući specifičan odnos zavisnosti od drugih razvijen tokom perioda detinjstva i nakon druge godine života. Drugim rečima u zrelom dobu nesvesno teži simbiotskom odnosu sa drugima, kao što je već ranije opisano. Postaje zavisna od uloge koju je sebi nesvesno pripisala – Večitog Buntovnika jer je tako naučila da se oseća svojom, Spasioca jer jedino tako vrednuje sebe, ako je uvek za svakog na usluzi, Žrtve jer samo tako ima dovoljno pažnje. Ostajući u ovim ulogama ulazi se i ostaje u disfunkcionalnim odnosima, jer se odnos održava nesvesno, a često i svesno iz pozicije interesa. Interes Večitog Buntovnika je da ljutnjom (besom) demonstrira svoju važnost i često je odnos sa drugom osobom zasnovan na pobuđivanju straha, anksioznosti. Interes Spasioca je da činjenjem za druge / umesto drugih prisvaja zasluge za svoju vrednost. Interes Žrtve je da nikada nije sama. Strah od gubitka kontrole nad svojim životom (čitaj – strah od gubitka uloge) osobu navodi da ostaje u disfunkcionalnom, simbiotskom odnosu.
Osoba je na pragu razrešenja patološke simbioze onda kada osvesti uzrok etiketiranja sebe kroz određenu ulogu, odnosno kada uvidi da od određene emocije kojom održava takvo ponašanje realno nema nikakvu dobit, već potkrepljuje iskrivljenu sliku o sebi i odnosu u kome je. Simbioza normalna ili patološka traje sve dok osoba ne ostvari autonomiju. Biti autonoman znači da osoba prihvata pravo da samostalno odlučuje i preuzme odgovornost za sopstvene izbore, da je odgovorna za sebe i druge kada jasno postavi granice svoje ličnosti (to volim/ to ne volim) bez straha da će biti odbijena, da dozvoli sebi da preispita, promeni svoja uverenja jer je promena uverenja često razvojna nužnost, da dozvoli sebi da greši i preuzme odgovornost za grešku, a da se pri tom ne oseća pogrešnom ili lošom, da dozvoli sebi da se ne pravda za sopstvenu logiku jer nepravdanjem za sopstvenu logiku svesno uvažava i poštuje različitost kao normalnu pojavu. Autonomna osoba je u miru sa sobom (prihvata sebe i druge) i kada je kritikovana i kada je pohvaljivana. Autonomna osoba kontakt i vezu sa drugima ostvaruje iz pozicije ljubavi i poštovanja, odnosno bezuslovnog prihvatanja ličnosti, a sa dozvolom na kritički odnos prema ponašanju.
Za sticanje autonomije nema vremenskog roka, što znači da se patološka simbioza može prevazići u bilo kom životnom dobu!
Piše:
Aleksandra Golubović
psiholog
psihoterapeut transakcione analize
aleksandragolubovic5@gmail.com
skype: aleksandragolubovic5
+381644241016