Teško da postoji osoba koja nikada nije doživela uzbudjenje ili žmarce u telu na zvuke neke melodije. Na prve tonove poznate melodije za tren možemo doživeti emociju, oživeti sliku, osetiti miris,… Zvuk je vibracija koja trenutno pokreće i vezuje naša iskustva sa sadašnjim trenutkom. Najsnažnije iznenadne reakcije u nama najčešće pokreću zvuci.
Početak reči je u zvuku. Bebeći govor osim što je lišen reči ima sasvim drugačiju frekvenciju i melodiju od govora koji učimo kad slažemo slova. Iako nerazumljiv kroz sistem naučenih reči, bebeći govor je razumljiuv na nivou emocije i malo je verovatno da nećemo umeti da odgovorimo i udovoljimo našem sagovorniku koji guče! Bez ijedne smislene reči, naš sagovornik i mi saosećamo jedno sa drugim. Saosećanjem prepoznajemo i osećamo medjusobno doživljenu emociju.
Da Ii to znači da razvojem govora i bogatstvom rečnika razvijamo sposobnost da lakše izražavamo saosećanje i empatiju?
Rečima nas uče da izražavamo ono što mislimo, želimo, osećamo. Rečima naučimo da proveravamo svoje doživljaje emotivne doživljaje drugih, izražavamo saosećanje i empatiju. Koliko ćemo u tome biti uspešni i da li će naš retorički stil biti dovoljno razumljiv, dopadljiv, jasan, bogat, najviše zavisi od toga kako smo naučili da prepoznajemo svoje emocije i da li ih adekvatno izražavamo.
Šta se desi kada nam nestane reči ili shvatimo da nisu dovoljne da se razumemo? Šta kada se suočimo da je emocija koju osećamo toliko snažna i duboka da ne prepoznajemo u rečniku poznatih reči način kako bi je adekvatno opisali? Sa druge strane ponekad zastanemo pred nesposobnošću da prepoznamo samu emociju, a onda logično i pred nesposobnošću da je opišemo. Reči su svakako važni alati uma kojima smo naučili da komuniciramo sa drugima i sa sobom. Koliko nas zaista nedostatak reči nekad ograničava da doživimo i da se prepustimo dubokim emotivnim iskustvima koja postoje u nama i pre nego što smo naučili da ih govorom izražavamo? Da li su reči uvek nužne da objasne iskustvo? Možda ih ponekad koristimo kao poštapalice kojima sebe uveravamo da tek ako spretno opišemo i objasnimo stvarnost, tek tada postojimo i mi u toj stvarnosti. Da li su reči najvažniji put do naših osećanja, nas samih?
“Molekul našeg DNK u vodenom rastvoru, ima kontinuiran zvuk, on emituje neki zvuk. On proizvodi složenu melodiju sa muzičkim izrazima koji se ponavljaju. Melodija lepo zvuči, interesantna je, to je sam po sebi veoma zanimljiv fenomen.”– Petar Garjajev, predsednik Instituta za kvantnu genetiku, naučni direktor Wave Genetics Inc. (Kanada, Rusija)
Istraživanja koja su se bavila proučavanjem aktivnosti mozga tokom slušanja muzike ustanovila su da su tom prilikom aktivne brojne moždane regije, saobraćaj u mreži neurona postaje gust i uzbudljiv. Prilikom slušanja muzike zabeležena je posebna aktivnost dela mozga koji je inače centar za pohvalu i nagradu, a isti taj centar igra i važnu ulogu u doživljaju zadovoljstva i zavisnosti. Muzika pokreće i neke moždane regije koje pokreće i govor, ali značajno više od govora muzika pokreće centre zadužene za motivaciju i emocije.
Stiče se utisak da smo rodjenjem stekli osnovni uslov da budemo radosni! Imamo svoju melodiju zapisanu u DNK lancu koja stimuliše moždane centre koji su odgovorni za volju, aktivnost, zadovoljstvo, doživljaj lične vrednosti, što sve zajedno razvija zdravu zavisnost od samoljubavi. Samoljubav je uslov postojanja spontanog, harmoničnog bića – samoodgovornog bića! Čini se da je melodija koju proizvodi naš DNK poput zapisa koji nas čini orijentisanim prema sebi i svetu koji počinjemo da upoznajemo. Naš primarni kanal kojim otpočinjemo komunikaciju sa svetom oko sebe, koja se razvija gukanjem, brbljanjem, govorom, pevanjem… Deluje utešno, posebno za one koji ne vole tišinu samoće i usamljenosti. U takvoj tišini se može kriti umirujuća melodija koju smo odrastanjem zaboravili da osluškujemo. Sviđa mi se da verujem, da sam rodjenjem stekla svoju muzičku melodiju za čiju sam harmoniju odgovorna!
Šta se dešava kada se susretnu dve melodije?
Kažu da je muzika generativna, odnosno da dodavanjem note na početak, sredinu ili kraj muzičke fraze stvara se nova fraza. Pretpostavimo da u skladu sa psihološkim konceptima stvaranja partnerske veze svaka od melodija i pored generisanja, treba da ostane skladna i harmonična za sebe. Medjutim, da bi dve melodije komunicirale na emocionalnom planu važan je faktor iznenadjenja, koji ako se ispostavi da je obostrano prijatan, nastavlja sa sistematskim kršenjem očekivane visine, boje tona, ritma, tempa, održavajući doživljaj prijatnosti, pažnju, uzbudjenje. Upravo ono što zovemo groov podrazumeva manja, najčešće ritmička odstupanja. Groov ne zavisi od onog što je zapisano, već predstavlja specifičnost trenutka samog izvodjača, odnosno samih izvodjača. Dobar groov uvodi vas u novu harmoniju u kojoj želite zajedno da trajete!
Slušajte svoju melodiju, jer je ona vaš jezik ljubavi koji tek takav pretočen u reči postaje razumljiv!
Divan primer bogatstva i nadmoći muzike nad rečima! Hans Zimmer zna da je početak i trajanje u ritmu.
Napomena,
ovu prelepu muziku pratile su scene iz filma za koji je muzika napisana. Iz nekog razloga autor je uklonio video. Preostaje Vam da zažmurite i uživate u svojim slikama…
Hvala na pažnji!
Piše: Aleksandra Golubović
psiholog
psihoterapeut transakcione analize
aleksandragolubovic5@gmail.com
skype: aleksandragolubovic5
+381644241016