Ne, nije romantična priča o ljubavi izmedju muškarca i žene. Ljubav je univerzalna energija kojoj pripisujemo značenje emocije. Momenat kada nam je u utrobi majke zakucalo srce jeste momenat kada smo udahnuli Ljubav i oživeli kao biće. Taj momenat se desi oko pete nedelje od začeća. Prethodno spajanje spermatozioda i jajne ćelije je samo preduslov da se stvori hram u kome će se nastaniti biće, i sa svojim osobenim ritmom otkucaja otpočeti život. Kao što je i kuća samo objekat koji postaje dom tek kada ga ispune duše onih koji je nastane. Ljubav nema oblik dok ne počnemo da je vezujemo za naše objekte ljubavi. A otkud želja da je vezujemo? Naučili smo. Zašto? Čula, a um kao najveći medju svim čulima, tokom razvoja traže da se naša životna iskustva, svrstavaju, kategorišu po sličnosti i različitosti, kako bi se bolje i lakše orijentisali prema sebi, svetu i drugima, kako bi definisali sličnosti i razlike, kako bi se razumeli. Život nam tako postaje predvidiv, a mi se osećamo samopouzdano, jer možemo da se pohvalimo – Ja znam! Sve više verujemo da vezujući se za iskustva postajemo moćni znalci života. Ljubav počinjemo da poistovećujemo sa doživljajem prijatnosti dok naši objekti ljubavi ispunjavaju očekivanja koja imamo ili dok se život odvija po zamišljenom, predvidjenom planu. Kada očekivanja ne budu ispunjena, onda kažemo da smo razočarani u Ljubav ili da Ljubav boli.
Starozavetna priča o Adamu i Evi govori o njihovom padu u znanje. Bog im je pružio sve plodove iz svoje bašče, preporučio hranu sa stabla života, i rekao da su plodovi sa stabla znanja zabranjeni. Onda nastupa zmija, i ostatak priče poznat je… Ne, nisu kažnjeni za neposlušnost i proterani iz Raja, već oživevši im čula nisu više umeli da se snadju u Raju. Izabrali su! Pre pada u znanje okusili su plodove stabla života. Taj ukus je Ljubav. Od volje im, da li će taj ukus nastaviti da traže u životu koji im je od tog momenta obogaćen čulnim užicima koji su zasigurno izvor kako zadovoljstva i prijatnosti, tako i nezadovoljstva i neprijatnosti. Ljubav im nije uskraćena, već je igra postala složenija! Prepoznati Ljubav i u zadovoljstvu i u nezadovoljstvu i razlikovati Ljubav od pukog zadovoljstva!
Savremen čovek postepeno pada u znanje. Od rodjenja pa do druge-treće godine smo u senzo-motrornoj fazi, kada se bude čula, učimo da diferenciramo draži, organizujemo percepciju i razvijamo motoriku. Pred kraj ove faze postajemo svesni svoga tela. Sledi predoperacionalni period razvoja do šeste godine, zatim faza konkretnih operacija (7 do 11 godina), faza formalnih operacija (od 12 do 16 godina), i nakon svih, nastupa sposobnost apstraktnog mišljenja. Kako bezgranično i moćno zvuči to – apstraktno! Period razvoja oko šeste-sedme godine ocenjen je kao kraj egocentrizma odnosno perioda u kome dete postaje sve više sposobno za društveni život, socijalizaciju. Egocentrizam opisuje nesposobnost deteta da sagleda svet iz ugla drugog pojedinca. Na kraju tog perioda dete postaje sposobno za socijalizaciju. Rekla bih, sve više sposobno da razume logiku drugačiju od svoje, što ne znači nužno da je do tada bilo bez sposobnosti saosećanja i izvesne empatije. Psiholozi adolescenciju zovu i drugim periodom socijalizacije, kada sve veći uticaj na razvoj ličnosti ima šira društvena sredina, van porodice. Neke istočnjačke filozofije smatraju da smo do svoje sedme godine svesni izvora, a da od tog doba um počinje da se uobličava i u potpunosti se uobliči oko četrnaeste godine. Tada intelekt (logika) počinje da se formira i završava razvoj oko dvadeset prve godine. U periodu života od dvadesetprve do dvadesetosme godine iskustva koja proživljavamo jesu rezultat kooperacije tela, uma i intelekta. Dalje život pojedinca zavisi od znanja o Sopstvu. Ako nismo svesni Sopstva naša svest postaje zarobljena izmedju tela i intelekta. Tada nastaju patnje.
Kako jedan logičan um da prepozna šta mu je potrebno za doživljaj celine kada se čvrsto drži svojih uverenja kao važnog dela svog identiteta? Sama pomisao da se nečeg treba odreći čak i pogrešnog, podstiče strah. Strah od gubitka kontrole nad sopstvenim životom, proistekao iz straha od smrti. Jer, kad nema kontrole nema ni nas! Želje, očekivanja, sposobnost predvidjanja, zaključivanja, vrednovanja, sve su to saveznici kontrole.
Da li možete da zamislite život bez želja i očekivanja? Sećate li se svojih želja i očekivanja kada ste bili dete? U vezi sa čime su vaša najlepša sećanja iz detinjstva? Verujete li da odsustvo želja i očekivanja može da vam pruži doživljaj čiste bezuslovne radosti?!
Sigurna sam da ste bar jednoj osobi kao dete priznali da je volite do neba. A kako sada izražavate, ljubav prema nekome, nečemu? Onako kako vam se čini logično, primereno?
Skloni smo da sreću doživimo kao izraz Ljubavi. Srećni smo kada su nam želje i očekivanja ostvareni. Da li smo nesrećni, ako nam stvari u životu ne idu prema očekivanom planu? Ljubav je istovremeno suprotnost, a i glavni sastojak i sreće i svega prijatnog i neprijatnog, lepog ili ružnog, željenog ili neželjenog. Dok smo živi, Ljubav je mesto svakog našeg pada i životnog neuspeha. Tek kad to prepoznamo sposobni smo da ustanemo. Samo spomenuti strah može da nas zaslepi da to ne vidimo. Biramo, sopstvo ili naučeno. Biramo, večnu radost ili prolaznu sreću.
Padamo i mi psiholozi. Svakojako. Čak i onako kako deca najčešće padaju. Spotaknem se o kamen, poletim i samouvereno u letu pomislim – imam kontrolu nad sobom, nad svojim telom i logično je da sam u sledećem trenutku sa obe noge na zemlji. Ali logika prevari, pa u tom sledećem trenutku shvatim da sam tako strasno zagrlila i poljubila zemlju, da skoro nema mišića koji nije učestvovao u tom sjedinjavanju. I boli i krvari i brinem i ne znam da li sam ok… Tek sam otpočela hodanje kroz pustinju u stranoj zemlji do najstarijeg grada na planeti – Jerihona, a nema mojih uz mene. A onda ljudi koje poznajem tek tri dana priteknu, podignu me, uvere me da sam dobro. I baš se Bogdan ponudi da mi do kraja maršute ponese torbu. Shvatim, da su svi ustvari oduvek moji! U jednom momentu na polovini puta i briga nestane, kada smo zastali da pozdravimo čoveka koji poslednjih dvadeset godina živi u pećini u toj pustinji. Isposnik, nije skidao dečački osmeh sa lica dok nam je govorio. Čovek koji je izgubio svaki osećaj za iskustvenu logiku potpuno sjedinjen u Ljubavi, svestan svoje svrhe – Sopstva. Svakog dana izložen opasnosti po sopstveni život što zbog prirodnih uslova samog mesta gde živi, što zbog česte posete razbojnika. Zarazno je isijavao radošću!
Do kraja boravka u Svetoj Zemlji ta zaraza je svakim danom nastavljala da se širi. Briga, očekivanja i želje su skoro potpuno isčilele. Ljudi i prostor su jačali doživljaj odavno poznatog… Umesto očekivanja, nastanio se mir. Misli su izgubile analitičnost. Postale su jasne i kratke. Jer, sve već JESTE!
Svaki novi ulazak u oblak Ljubavi pokretao je osećaj pred kojim su čula bivala nemoćna da ga registruju i svrstaju kao bilo šta poznato. Osećaj koji briše sve svesne i nesvesne granice identiteta ikada odredjene i postavljanje. Momenat kada osetite da grlite ceo svet, a da vam se srce preliva preko grudi, kao testo koje nezaustavljivo raste i razvlači vam usne u osmeh. Radost, kad se jezik zapetlja i nije u stanju da izgovara smisleno… Ne moramo otputovati u pustinju, na drugi kraj sveta da bi zanemarili sopstvene navike. Dovoljno je bez očekivanja posmatrati svet. To je osećaj i istovremeno osećanje koje se svakodnevno promoli dok posmatramo prirodu oko sebe, decu, osobe koje volimo, radimo posao koji je naš, a mi njegovi, slušamo muziku, spremamo hranu,… Samo ne žurite, već ostanite sa sobom i tim trenutkom. Ništa ne možete propustiti sem sadašnjosti, a ona je jedina realnost našeg postojanja. Ta Ljubav jedina je zdrava zavisnost u životu, jer ona je sam život i postojanje. Ta Ljubav ne traži već ima potrebu da daje. Kada smo svi u toj Ljubavi, nužno i dobijamo. Ta Ljubav nam govori da smo na svom putu. Ta Ljubav je večna konstanta uvek prisutna, prekrivena velom čulnih utisaka.
Zato kada pomislimo da smo poniženi, uskraćeni, izgubljeni, prevareni, napušteni, usamljeni, važno je da ne zaboravimo da je izvor u nama. Kroz nas i iz nas je poteklo i ne prestaje da teče sve što je naše i dok smo živi neće prestati da teče.
I zaista – “Znam da ništa ne znam”, jer Ljubav je jedino zanje!
Hvala na pažnji!
Piše: Aleksandra Golubović
psiholog
psihoterapeut transakcione analize
aleksandragolubovic5@gmail.com
skype: aleksandragolubovic5
+381644241016