U svakodnevnoj komunikaciji mi svojim verbalnim i neverbalnim izražavanjem upućujemo tri vrste poruka: kritiku, pohvalu i zahtev. Posebno u procesu vaspitanja dece sve tri poruke veoma je važno upućivati detetu kako bi učilo da se orijentiše prema sebi drugima i svetu. Drugim rečima, kako bi naučilo kroz kritiku, koja ponašanja su neadekvatna jer mogu da štete samoj osobi, drugima, odnosno koja ponašanja ugrožavaju odnose sa drugima. Kroz pohvalu uči koja ponašanja su adekvatna i treba da zadrži, ali veoma je važno pohvaliti dete i za njegove pozitivne osobine, jer tako stiče i jača svoje samopouzdanje, tako uči „ko sam“. Zahtevi su važni jer dete na taj način uči da pomera svoje granice „šta mogu“, uči da sebe dalje motiviše, ali isto tako uči da je važno poštovati u određenim kontekstima pravila hijerarhije odnosno zahtev koji je postavio realan autoritet.
Kritika, pohvala i zahtev treba da budu primereni, uvek realni, kako bi proizveli pravi efekat, a to je, ako govorimo o vaspitanju, samopouzdana osoba. Zato je fundamentalna stvar praviti razliku između osobe i njenog ponašanja! To znači praviti razliku između nečije ličnosti (osobine, talenti) koja zaslužuje bezuslovno poštovanje i nečijeg ponašanja (šta misli, oseća, želi, preduzima, govori,…), koje može da nam se svidi ili ne svidi. U ranom periodu života nismo u stanju da pravimo ovu razliku i skloni smo da učimo da se poistovećujemo sa svojim ponašanjem, ali isto tako i druge poistovećujemo sa njihovim ponašanjem. Ako to do odraslog doba ne promenimo, dolazićemo u situacije kada ćemo se neadekvatno postavljati u konfliktima. Da naglasim, konflikt je svakodnevna normalna pojava i rezultat je naših različitih životnih iskustava koja su oblikovala naše različite stilove komunikacije, naše želje, uverenja, logike, očekivanja. Ako ne pravimo razliku između osobe i njenog ponašanja, onda kritiku uvek dovodimo u vezu sa konfliktom, koji sa takvom logikom znači narušavanje odnosa. Neadekvatno zauzimanje u konfliktu je ako uvek sebe zanemarimo iz straha da drugoga ne povredimo ili da se drugi ne naljuti, da nas odbaci i zauzimamo pasivan odnos. Nasuprot tome je takođe neadekvatan pristup konfliktu, agresivan pristup kao način rešavanja konflikta, osoba polazi uvek iz pozicije da treba da se brani jer drugi ugrožava njen inegritet, a „napad je najbolja odbrana“.
Kada je reč o odnosu između dve odrasle osobe, da bi prevazišli strah da uputite ili primite kritiku, važno je pridržavati se nekoliko principa. Na taj način ćete biti sigurni da nećete uvrediti osobu, ali ćete i prepoznati da li je kritika koju vama neko upućuje adekvatna ili je reč o uvredljivoj poruci upućenoj na ličnost. To će vam olakšati dalje zauzimanje u komunikaciji.
Princip ponašanja – postavite pitanje sebi – Šta mi se ne sviđa u ponašanju osobe? Šta osoba radi?
Princip subjektivnosti – obratite se rečenicama koje počinju sa „Smeta mi… , Ne dopada mi se…, Ne sviđa mi se…, Ometa me…, Ne odgovara mi… Na taj način vi zadržavate svoje pravo na sopstvenu logiku, i ne postavljate se u poziciju nekog ko sudi o objektivnoj realnosti.
Princip minimalno dovoljnog intenziteta – Kada niste sigurni da li je sagovornik osetljiv na kritiku, početi sa minimalnim kritičkim porukama, pa ih eventualno pojačavati. Nerealno je očekivati da nemamo osećaj neprijatnosti kada smo kritikovatni. Bez tog doživljaja nema ni motivacije da se zauzmemo za odnos, i napravimo promenu u ponašanju.
Princip predloga – orijentišemo sagovornika u cilju da razume naš kontekst i očekivanja, i otvaramo prostor za konstruktivan razgovor.
Princip povratne informacije – Šta misliš o tome? Na taj način šaljete poruku da iako se ne slažete stalo vam je do odnosa i izražavate uvažavanje logike sagovornika.
Važno je uvek kada je moguće kritiku uputiti u „četiri oka“.
Slobodnim izražavanjem našeg nezadovoljstva ne insistiramo, ne namećemo se, već otvoreno i direktno iskazujemo svoje opažanje situacije, svoja osećanja i potrebe u vezi sa tom situacijom, i saopštavamo kako bismo želeli da se ta situacija razreši.
Ukoliko se suzdržavamo od konstruktivne kritike, držimo sagovornika u zabludi da u našem odnosu i komunikaciji postoji razumevanje. Sa druge strane ukoliko konstruktivnu kritiku ne prihvatamo, otpisujemo mogućnost da budemo svesniji svojih postupaka i njihovog uticaja na druge.
Cilj kritike uvek treba da je apel za promenu ponašanja, ne promena osobe! Čak i kada se to ne dogodi, i ispolji nesviđanje prema sagovorniku, jednačina ostaje nepromenjena – „Ja sam OK, Ti si OK“!
Piše:
Aleksandra Golubović
psiholog
psihoterapeut transakcione analize
aleksandragolubovic5@gmail.com
skype: aleksandragolubovic5
+381644241016