Revolucija ravnopravnost medju polovima je odavno izvedena, i danas bi trebalo da živimo u emancipovanom svetu. Kada je reč o harmoničnom partnerskom odnosu koji je zasnovan na bliskosti i privrženosti, težnja i dostizanje ličnog postignuća jednog partnera, jeste doživljaj zajedničkog uspeha, jer medjusobno jesu i podrška i podsticaj na putu ka zajedničkom, ličnom, i profesionalnom uspehu. Medjutim, još uvek možemo čuti stereotipije – „Nisam nikad radila jer moj muž je oduvek voleo da ga dočeka ručak kada dodje sa posla“, „Od kada sam majka ne mogu da izlazim sa prijateljicama, jer to nije primereno udatoj ženi sa dvoje male dece“, „Nakon rođenja prvog deteta ubedio me je da napustim posao jer ne postoji potreba da se maltretiram i radim s obzirom da smo imućni“, „Sve sam podredio porodici radeći i zaradjujući, kako bi pružio sve potrebno za život…“, „Zna se da je ženi mesto uz decu i u kući“
Sa druge strane sve češće se govori o nečemu što bi mogao postati sindrom „jake žene“ – žene koja se takmiči sa svojim muškarcem, koja zauzima pozicije i radna mesta vekovima predodredjena za muškarce, žena koja zaradjuje više od muškarca. Od davnina nosimo etikete da je za ženu važno da je lepa, da brine o deci i domaćinstvu, a muškarac je taj koji je snažan, zauzima stav i donosi odluke. Takve etikete se prepoznaju i u rečenicama poput – „Moja žena treba da bude lepa i tek dovoljno pametna.“ Šta bi bilo više od dovoljno pametna? Možda upravo odlučna, žena koja je preduzimljiva, samoodgovorna?! Zašto muškarac ne bi želeo takvu ženu za partnerku? Naravno da nije namera generalizovati stav pojedinih muškaraca, ali je važno prepoznati tendenciju da se takodje teži generalizovanju i pakovanju u sindrom „jaka žena“ apsolutnog prava ljudskog bića na lični izbor i postignuće! Nije se tek u savremenom svetu javila potreba žene za samoaktualizacijom, ali u težnji za takvu ravnopravnost žene sve više postaju svesne svog prava, više uživaju u ličnim postignućima, a onda postaju i više preduzimljive u ostvarivanju ove potrebe. Dakle, zašto bi lični doživljaj zadovoljstva sopstvenim postignućem tumačili namerom za kompeticijom?
Ako je logika zasnovana na tzv. zabludi nulte sume onda je očekivano da će se javiti strepnja i bojazan kod onih koji su sada dobili ravnopravnog partnera odnosno partnerku. Takva logika kaže – ako drugom pripada pravo koje i ja imam ja sam gubitnik.
Pristalice zablude nulte sume raznim stereotipijama po pitanju polnih razlika nastoje da održe svoj doživljaj prednosti ili sačuvaju svoja prava pozivanjem na sledeće stereotipije – „Muškarcu je sex važniji nego ženi“ , „Žena je emotivnija, nežnija, sklona romantici, pasivna u odnosu na muškarca jer on je taj koji osvaja“. „Ženu privlači moćan muškarac“.
Da li pomenute stereotipije brane nečija prava ili vekovnu ideju o dominaciji muškarca nad ženom? Onaj ko ima moć strahuje da je ne izgubi. Strah nije poželjna emocija za muškarca koji treba da je snažan i da čuva i brani ognjište. Tako nastaje začarani krug u kome se zabrana na strah prikriva novim sticanjem i pozicijama moći, društvenim statusom, finansijskom moći, seksualnom moći. Svaki doživljaj moći pojačava zahteve i uslovljava, a time osiromašuje odnos. Prisustvo straha vodi manjku ili odsustvu spontanosti jer se zanemaruju medjusobne potrebe i želje partnera, već se partneri vode očekivanjima da li su dovoljno adekvatni u svojim polnim ulogama prema zahtevima sredine. Moć je merljiva samo u kontaktu sa grupom odnosno javnim mnjenjem. Takvom logikom gubi se kontakt sa sobom i bliskost u odnosu.
Šta žene dobijaju stečenom ravnopravnošću nakon vekovne pasivne pozicije baka i prabaka i poruka koje su se sa kolena na koleno prenosile – „Budi dobra žena svom mužu –poslušna, pokorna, jer on brine o tebi i štiti te!“ U zavisnosti koliko snažno ova poruka odjekuje u savremenoj ženi, i u zavisnosti koliko je prihvata kao svoje realno nasledje zavisi i kako će se zauzeti prema svojim pravima. Zabluda nulte sume ovde aktivira logiku, da ukoliko se sada zauzima za svoje potrebe i želje muškarac joj nije potreban. Ponašanje koje možemo prepoznati u stavu „sve mogu sama“ upravo upićuje da je posledica strepnje ili straha da je sama i nezaštićena. Ovaj put strah nije posledica ideje o održanju pozicije moći već iz pozicije opstanka. Otud i takmičarsko ponašanje pojedinih žena. U oba slučaja strah je neadekvatan.
Pravo svakog bez obzira na pol jeste da se realizuje u skladu sa svojim interesovanjima, sposobnostima, talentima, veštinama i doprinese kvalitetu sopstvenog života i doživljaju zadovoljstva i sreće.
Tek tada je moguće da ostvarimo kvalitetnu i ravnopravnu komunikaciju sa drugima i skladan partnerski odnos, bez težnje za dominacijom i takmičenjem. Ravnopravnost u bilo kom aspektu naših života podrazumeva saradnju.
Dve zrele, autonomne osobe nemaju težnju da se jedna prema drugoj postavljaju iz pozicije moći niti da svoj odnos uredjuju uvođenjem bilo kakve kontrole jedno nad drugim. Dve autonomne osobe svoj odnos zasnivaju na uzajamnom poštovanju, poverenju i uredjuju odnos dogovorom.
Kad bi se oslobodili svih naučenih logika o polnim ulogama ostalo bi nešto što se prepoznaje kao snažna želja tik uz sexualnost kao potrebu i razlikuje se u zavisnosti od pola.
Želim da je učinim zadovoljnom, čitaj, srećnom. Želim da sam posebna za njega, čitaj, da je srećan sa mnom. Bez otvorene saradnje na zadovoljenju ovih želja oboje ostaju frustrirani.
Jedini doživljaj moći iz pozicije polnih uloga jeste biološka moć muškarca da oplodi ženu, a moć žene da rodi plod Ljubavi.
Sreća nije kratkotrajno zadovoljstvo već konstanta svakog bića. U ljubavnoj vezi sreća jesu ostvarena jednaka očekivanja o bliskosti, privrženosti i strasti.
Hvala na pažnji!
Piše: Aleksandra Golubović
psiholog
psihoterapeut transakcione analize
aleksandragolubovic5@gmail.com
skype: aleksandragolubovic5
+381644241016