Da li je uopšte moguće da večiti dečak ili večita devojčica uplovi u odnos u kom će poželeti i da ostane?
Moglo bi se reći tek ako od partnera dobije divljenje.
Zvončica i Petar Pan nisu kombinacija koja može da potraje duže od avanture. I jedno i drugo imaju očekivanja od partnera da im ugađa i da partner zauzme odgovorno ponašanje prema njoj/njemu i vezi. Jedan drugome to ne mogu da priušte. Taj odnos može da preraste u nadmetanje, do netrpeljivosti.
Kada neka osoba kod druge osobe prepozna da poseduje ono što sama u repertoaru svoje ličnosti ne poseduje, može da oseti izvesnu zavist ili divljenje prema toj osobi sa tom osobinom. Zavist i divljenje nisu baš emocije koje mogu da vode konstruktivnom rešavanju ovog nedostatka, jer osoba se ne postavlja u poziciju sa pitanjem – Šta mogu da preduzmem da bih i ja mogao/la da se tako ponašam? Oni koji su skloni zavisti ili divljenju fokus sa bavljenja sobom usmeravaju na drugoga koji poseduje to nešto i žele blizinu te osobe makar i u mislima (čak i kad zavide), nesvesno očekujući da će postati i oni takvi. Drugim rečima, kada je reč o izboru partnera prema onome što osoba u svom repertoaru ponašanja nema, tek kontaktom i vremenom koje provode sa osobom kojoj zavide ili joj se dive daju sebi za pravo da i oni budu takvi.
Šta je to što nedostaje onima koje privlače Petar Pan i Zvončica?
Sloboda da budu spontani i u kontaktu sa svojim željama, pa i potrebama! To su osobe koje najčešće u ranom detinjstvu nisu dobijale dovoljno pohvala na svoje osobine ličnosti niti su bile dovoljno hvaljene za svoje postupke. Zato su naučile da zauzimaju poziciju da ugađaju drugima ne bi li konačno bile nagrađene, pohvaljene. U ovom slučaju nagrada je stizala za poslušnost, a to ne pomaže da se neko poveže sa svojim potrebama i željama, već ga okreće ka onome što je drugome važno. Poslušnost postaje osobina koja se ceni, zbog koje od važnog drugog dobija pažnju – ljubav. Tako sa jedne strane imamo poziciju Petra Pana koji se vodi uverenjem – „Ljubav je kada mi se dive“ a sa druge strane poziciju Vendi koja ima uverenje – „Ljubav je kada ugađam partneru da bi mu bila potrebna, važna“. Deluje kao dva savršeno uklopiva dela slagalice. Međutim, i jedna i druga pozicija ne omogućavaju osobi da bude celovita i taj naizgled zgodan klik nedozvoljava rast i razvoj obe ličnosti. Petar Pan ostaje dečak koji tako ne može da spozna čari slobode odraslog doba – biti odgovoran, a Vendi ostaje uskraćena takvim odnosom da se povezuje sa svojim željama i zauzima za sebe. Ona se sve vreme nada da će on vremenom uz nju odrasti, kao što veruje da je ona uz njega sebi nadomestila spontanost. Vremenom odnos za nju postaje iscrpljujuć, jer sem nade da će se njena želja ostvariti, od partnera ne dobija nikakve naznake da je zainteresovan da se bavi odnosom i partnerkom više od razmene na nivou uživanja i zadovoljstava – prijatnosti. Prelomni trenutak da ova žena odluči da napusti odnos je kada konačno prihvati da je njena nada uzaludna i da je provela vreme u odnosu potpuno zanemarujući sebe. Iz pozicije – „Volim ga jer je duhovit, zabavan, dinamičan…“ prelazi u poziciju – „Dosta mi je njegovih spletki, laži i manipulacija,… gde sam tu ja?“ Ove žene tada na psihoterapiju dolaze spremne da prepoznaju, osveste uzroke svojih pogrešnih uverenja i da se oslobode svog Skripta, kako sledećeg partnera ne bi izabrale iz pozicije svojih pogrešnih uverenja. (Pojam Skript objašnjen je u prvom delu teksta).
U priči o Petru Panu Džejms Metju Berija, Vendi je devojčica koja je često imala odgovoran zadatak da pričuva dvoje mlađe braće dok su roditelji odsutni. Svojom spontanošću i maštom zabavljala bi ih pričajući avanture o dečaku koji živi u zemlji Nedođiji. Njihova mašta bi se kroz igru pretakala u stvarnost. Zato je Vendi često dobijala kritike od oca da je vreme da odraste! Može se reći da je Vendina prednost da izađe iz zavisničkog odnosa u partnerskom odnosu (i Skripta) sa Petrom Panom, upravo njen razvijen kreativni i maštoviti deo sa kojim je u ranom detinjstvu bila često u kontaktu. Sada kada ga ponovo osvesti dovoljno je da se ponovo poveže i samoodgovorno upravlja njime i bez spoljne stimulacije i dozvole.
Kakva bi trebalo da bude ta žena koja će u potpunosti odgovoriti na zahteve Petra Pana?
Čini se, ipak da ni struktura ličnosti Vendi nije dovoljna da iz pozicije poslušnosti pređe u poziciju pokornosti i ostane u odnosu sa Petrom Panom, zauvek… Da bi se to desilo nedostaju neki delovi Skripta koji bi kod ove žene u potpunosti isključili važnost njenih želja u odnosu na želje muškarca. Tek sa takvim dodatkom u Skriptu dobijamo strukturu ličnosti žene koja sebe vrednuje kao ženu samo kada ljubav dokazuje kroz (s)trpljenje, patnju, iznova i iznova čekanje svog muškarca, praštanje, ostajući u svakoj prilici odana, verna, moralna, principiljelna.
Priča o Petru Panu večitom dečaku i mit o Penelope vernoj Odisejevoj ljubi deluju nespojivo. Međutim, savremeni stil života danas ne nudi značajan izbor onih muškaraca čiji životni stil može da se poredi sa životnim stilom grčkog junaka. Ali zato stil života Petra Pana može da provocira deo Skripta žene koja ima sindrom Penelope. Život sa večitim dečakom zaista prolazi u beskrajnom čekanju i nadanju da će se konačno vratiti i ostati. A sa druge strane i za njegove avanture potrebna je hrabrost … Jedna od snažnih poruka koje održavaju ovakav ženski Skript je „Dok mi se vraća, znači da me voli“, “Da bih mu bila opet važna, moram mu nedostajati…“ Dakle, da bi znala da je voljena prethodno mora biti ostavljena, a onda opet izabrana.
Možda ova kombinacija uverava da se veza može održati kada se sretnu dve osobe koje će jedna drugoj međusobno odgovoriti na deo iskrivljenog pogleda na svet.
Međutim, da li se ove osobe mogu osećati ispunjeno i srećno u ovakvom odnosu?
Ne, jer ne možemo voleti partnera više od sebe, a da nas takav odnos ne povede ka gubitku vlastitog identiteta i samopoštovanja. Ne možemo voleti i biti upućeni samo na svoje želje i očekivati da razvijamo harmonične odnose sa drugima, jer to vodi doživljaju usamljenosti, a onda izolaciji i samoći.
Zadatak svakoga je da svesnost o svojim željama i potrebama – Ja želim, osećam, kao deo ličnog doživljaja integriše u drugi deo stvarnosti. A stvarnost uvek uključuje – Drugi ima očekivanja od mene, i stvarnost se uvek dešava u – određenom Kontekstu koji mi nešto nameće, odnosno od mene nešto zahteva… Da bi svoje potrebe i želje integrisali u takvu stvarnost neophodno je da svoj moralni vrednosni sistem izgradimo autonomno – na principu dobre namere, svakako prilagođenom vrednostima sredine u kojoj živimo. Tek sa takvim odnosom prema sebi i stvarnosti spremni smo da razvijamo harmonične odnose bez igrica, manipulacija i patnje. Pomirene Zvončica, Vendi i Penelope u jednoj ženi predstavljaju integrisanu i zrelu ženu, koja traži takvog – ravnopravnog muškarca.
Stvarnost Petru Panu poručuje da bira između dve neprijatnosti – odrastanja i doživljaja usamljenosti.
Piše:
Aleksandra Golubović
psiholog
psihoterapeut transakcione analize
aleksandragolubovic5@gmail.com
skype: aleksandragolubovic5
+381644241016