Da bi razvili i negovali samopoštovanje važno je da budemo svesni svojih kapaciteta, a onda da budemo preduzimljivi, proaktivni ka ciljevima koje sebi postavljamo. Doživljaj uspeha je hrana za samopoštovanje. Gledajući tako, niko ne bi trebalo da je u poziciji da ugrožava naše samopoštovanje. Samopoštovanje je složeni i hijerarhijski organizovan sistem sudova, vrednovanja ličnosti o sebi. Međutim, i drugi kojima smo okruženi imaju nekakvu sliku o nama i svojim ponašanjem utiču na to da nekad donosimo odluke o promeni ili zadržavanju nekih svojih obrazaca ponašanja. Ti važni drugi čiji uticaj nas podstiče da preispitujemo svoje stavove, vrednosti, koji nas podržavaju u odlukama koje dalje izgrađuju naše samopoštovanje jesu autoriteti. Autoritet je neko koga cenimo i poštujemo, ali i neko uz koga se osećamo vredno, poštovano, sigurno. Odrasla samosvesna osoba koja ima samopoštovanje, prema autoritetu ne oseća strahopoštovanje, već poštovanje. Osoba koja ima samopoštovanje, doživljava autoritet i sebe jednako vrednim, ali autoritet poštuje i uvažava posebno i iz pozicije postignuća te osobe. Osoba koju doživljavamo autoritetom ima motivišuću ulogu za nas, predstavlja uzor čije znanje, iskustvo, veštine, talenti, postaju model za naš rast i razvoj. Sa autoritetom nema straha, ljutnje, mržnje. Prvi autoriteti su naravno roditelji. Kako ćemo se kasnije u životu postavljati prema autoritetu mnogo zavisi od odnosa poverenja i poštovanja koji smo izgradili sa roditeljima. Kada osoba u ulozi autoriteta nema dovoljno samopoštovanja, ona svoju ulogu, znanje, veštine, status doživljava alatkama moći i tako kompenzuje nedostatke ili iskrivljenu sliku o sopstvenoj vrednosti. Manipulišući drugima, ima iluziju da vlada sobom. Tako postaje zavisna od onih koji joj se dive. A oni koji se dive održavaju iluziju verovanja u svoj usud – „Rođen/a sam da služim, da se ne pitam, da drugi odlučuje za mene,…“
Često se neopravdano pojam autoritet poistovećuje sa pojmom autoritarna ličnost. Nakon Drugog svetskog rata sprovedeno je veliko psihološko istraživanje, u kome se između ostalog ispitivala povezanost određenih osobina ličnosti sa antidemokratskom orijentacijom. Struktura takve ličnosti nazvana je autoritarnom ličnošću. Autoritarna ličnost je skupom svojih osobina prijemčiva za antidemokratsku propagandu, a karakterišu je sledeće osobine – konvencionalizam (pokoravanje autoritetu je prvo što dete treba da usvoji), autoritarna submisivnost (idealizovanje i nekritički odnos prema svemu što dolazi od autoriteta), agresivnost (osude i prezir prema onima koji misle drugačije u odnosu na konvencionalne vrednosti), antiintraceptivnost (zanemarivanje bavljenjem psihičkim životom, emocionalna nepismenost), nekritički pozitivan odnos prema svakoj vlasti (poistovećivanje sa onima koji demonstriraju moć), destruktivnost i cinizam (potcenjivanje i odbacivanje humanih vrednosti), rigidnost u razmišljanju, sklonost stereotipijama (stvari su takve kakve jesu, a promena je nemoguća), preterano interesovanje za seksualne nastranosti (stroga osuda, ali često pominjanje te teme).
Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, na našim prostorima sprovedeno je istraživanje koje je imalo veoma visok skor na tzv. F-skali autoritarnosti. Ono što je ohrabrujuće bilo tada, jeste da rezultat nije ukazivao na trajne osobine ličnosti, već je rezultat bio posledica života ispitanika u nižim socijalno-ekonomskim prilikama i njihovo nisko obrazovanje. Reklo bi se veoma jasna formula za prevazilaženje iskrivljene slike o autoritetu. Međutim, danas kao da se iz neadekvatne pozicije pokoravanja prešlo samo u drugu krajnost, pa je već postala fraza rečenica „Nema više poštovanja autoriteta“. Čini se da se održava zaglavljenost u konfliktu između pozicije težnje podčinjenisti autoritetu i negiranja autoriteta. U oba slučaja ozbiljno je uzdrman humani vrednosni sistem, odnosno sistem uvažavanja osnovnih ljudskih prava i stavljanje jednakosti između ličnosti (bića) svakog pojedinca. I kao da je baš tu došlo do zamene teza, a to je – ako smo jednako vredni kao ličnosti – što je svakako aksiom – to podrazumeva izjednačavanje i po svim ostalim kriterijuma naših osobenosti (znanja, talenata, veština, iskustva). Naravno da to nije tako jer, – profesor će uvek bar više znati u odnosu na učenika iz oblasti u kojoj je stručan! Profesor prema svom znanju i iskustvu treba da se zauzme odgovorno. Učenik takođe, ako prepoznaje svoju želju za znanjem zauzima se odgovorno u svojoj ulozi učenika. Svesni, svako svoje odgovornosti, svojim ponašanjem izražavaju poštovanje prema sebi, jedan prema drugom, kao i poštovanje prema znanju koje je stečeno odnosno koje se stiče. I to sve na način koji je društveni dogovor za date uloge. Učenik će u odnosu prema profesoru uvek biti pred autoritetom i prirodno je očekivati da se tako i ponaša. To bi značilo da će učenici u trenutku kada se oglasi zvono dočekati profesora u svojim klupama, ustati prilikom odgovaranja, ako je to društveni dogovor ukazivanja poštovanja, onome ko nam u ovom primeru prenosi znanje – realnom autoritetu. Realan autoritet moć (bogatstvo) ima u talentu, znanju, posvećenosti. Ta moć ne može imati manipulativnu funkciju, ako onaj koji je u ulozi autoriteta ima samopoštovanje. Moć novca, moć statusa imaju manipulativnu svrhu. Moć autoriteta je u ciju opšteg dobra. Moć autoritarne ličnosti je u cilju dobra pojedinca i uvek na štetu drugog. Poštovanjem autoriteta svi rastemo, strahopoštovanjem prema autoritarnoj ličnosti gube se humane vrednosti.
Aleksandra Golubović
psiholog
psihoterapeut transakcione analize
aleksandragolubovic5@gmail.com
skype: aleksandragolubovic5
+381644241016