Sigurna sam da deca dolaze sa mesta gde ne važe pravila ovozemaljskih vrednosti, prvenstveno kada je reč o Ljubavi. Prvi plač bebe može da nagovesti koliko je buran i bolan susret sa novim svetom – traumatičan. U psihologiji postoji termin disocijacija koji se koristi kada želimo da objasnimo gubitak povezanosti svesti sa traumatičnim iskustvom i odsustvo sećanja na okolnosti takvog iskustva. Šta se dešava sa svešću novorođenčeta u trenutku rođenja možemo samo da nagađamo… Svakako nije za očekivati da se sećamo rođenja. Novorođenče nastupa na ovaj svet, tek sa matricom koja omogućava da se čula razviju i poput instrument table nastave da služe kao izdiferencirani orijentiri u ovozemaljskom životu. Najpre razvoj čula omogućava nam da se prilagođavamo novim uslovima našeg života. Prilagođavanje uvek podrazumeva tri moguća načina prihvatanja stvarnosti. Aloadaptacija je kada osoba utiče na spoljašnje okolnosti, druge osobe i izaziva promene u okolini ili kod drugog kako bi takvu promenu približila i uključila u svoj vrednosni sistem. Autoadaptacija je obrnuta situacija od prethodne, kada smo spremni da menjamo svoja uverenja i vrednosni sistem kako bi se uklopili u okolinu ili sa drugom osobom. Autoadaptacija je kada osoba svoj referentni okvir prilagođava spoljašnjoj stvarnosti. Treći oblik adaptacije je dijaadaptacija, tada ne postoji ni promena vrednosnog sistema – autoadaptacija, niti uticaj na spoljne okolnosti – aloadaptacija. Osoba napušta onaj deo sveta ili odnos koji se ne uklapaju u njen vrednosni sistem, bira i uključuje se u kontekst koji joj odgovara ili gradi novi odnos koji je prihvatljiv njenom vrednosnom sistemu. Odnos između dve osobe trebalo bi da bude zasnovan na uzajamnoj spremnosti da se koriguje sopstveni vrednosni sistem i utiče svojim vrednostima na drugog u cilju kvalitetnog odnosa. A možemo to posmatrati i iz pozicije ličnog rasta i razvoja. Rast i razvoj je moguć samo ako dajemo i prihvatamo ono što nam je dato, jer tako se umnožava kvalitet koji zovemo promena.
Moglo bi se pretpostaviti da je i relacija između roditelja i bebe ravnopravna kada je reč o aloadaptaciji i autoadaptaciji. Za početak, plač bebe (aloadaptacija) poziv da majka zadovolji bebine potrebe jeste direktan uticaj na redefinisanje majčinog životnog stila (autoadaptacija) i svega onog što ga je do tada činilo. Kako se beba fizički, psihološki razvija i napreduje postaje sve više sposobna, a onda se i sve više od deteta očekuje da usvoji (autoadaptacija) pravila ponašanja, odnosno najpre prihvati vrednosti u porodici u kojoj odrasta. Međutim, kao da tada kada dete biva sposobno da sve više razume i usvaja pravila komunikacije, roditelji postaju skloni da sve više isključe važnost prepoznavanja dečijeg poimanja sveta, a pojačaju zahteve prema deci. Tako se narušava ne samo odnos aloadaptacije i autodadaptacije, već se takvim pristupom i detetu i roditeljima osiromašuje nažalost nekad i prekida duhovni razvoj. Upravo taj nesklad čini se dovodi i do podele ljubavi… Postalo je skoro potpuno podrazumevajuće da govorimo o uslovnoj i bezuslovnoj Ljubavi. Iz takvog poretka moglo bi se zaključiti da do određenog doba Ljubav između deteta i roditelja je bezuslovna, a kada dete postane razvojno sposobno za socijalizaciju tada I Ljubav sve više postaje uslovna. „Voleću te ako budeš...“ U suštini iza takvog uslova stoji želja roditelja da dete bude prihvaćeno u sredini u kojoj odrasta kao adekvatan član zajednice, a roditelji na taj način dobiju priznanje za svoje roditeljevanje. Ako roditelji imaju takav rigidan odnos, zanemaruju svoju vezu sa detetom, a to znači da postaju manje osetljivi na poruke koje im dete šalje. Odnos prema detetovim željama je iz pozicije to smeš, a ovo ne smeš da želiš (čak ne, radiš, već ni da pomisliš…), jer je to društveno prihvatljivo. Poslušnost postaje potvrda Ljubavi, ali sada one uslovne Ljubavi. Osoba koja tako odrasta uverena je da će biti voljena ako se prilagođava zahtevima sebi važne osobe. Da ne bi izgubila Ljubav ostaće u poziciji onog ko se prilagođava drugome (autoadaptacija), ili će otići u drugu krajnost – „Ako sam vam važan/na voljećete me svakakvog/vu...“ zauzeće buntovničku poziciju zarobivši sebe u ljutnji ili besu. Sličan je ishod i kada se zauzme pozicija „Svet će se tebi prilagoditi, jer si ti biće vredno bezuslovne ljubavi“ – dobijamo razmaženu osobu, netolerantnu na odstupanja od njenog vrednosnog sistema. Drugim rečima „Znam da sam voljen tek kada mi važan drugi ugađa…“,to je uslov da se osoba oseća voljenom. Obe pozicije su dokazivanje prava na Ljubav. A upravo, pravo na ljubav i pravo na život su prava koja smo jedina stekli rođenjem, i ničim ne treba da ih zaslužimo! Nije li onda besmisleno uvoditi prefikse uslovna/bezuslovna Ljubav. Disciplina (socijalizacija) i Ljubav (izražavanje ljubavi) su dva paralelna i jednako važna procesa koja utiču na formiranje odrasle osobe. Kod zrele osobe odrasle u Ljubavi disciplina bi trebalo da postane samodisciplina.
Kad se prekida nasleđe poimanja Ljubavi kao uslovne/bezuslovne? Kad znamo da volimo jer nam je dato, a ne zato što treba?
Onda kada oprostimo što druga važna osoba ne ume drugačije. Opraštanjem iskreno prihvatamo ograničenja i granice druge strane. To ne znači da prelazimo naše granice prihvatljivog ponašanja i da ćemo dozvoliti ponašanje prema nama koje nam ne prija. Upravo granicama stavljamo do znanja kakav je odnos moguć. Voleti ne znači bezuslovno ostati u odnosu sa nekim. Dešava se da upravo u radu sa ljudima, kada osoba prepozna da je zarobljena u nekom odnosu emocijama ljutnje, besa pa čak i mržnje, ono sa čim se najčešće suoče pred pitanjima „Bez čega ostajem ako oprostim?“ , „Šta bih osećao/la kada ne bih bio/la ljut i besan? „ – ostao/la bih bez nade da će odnos biti onakav kakav želim i bio/la bih tužan/a jer bih izgubio/la odnos. „Da li bi prestao/la da voliš?“ – najčešći odgovor je „Ne“ ili „Ne znam“ . Razumljivo, jer Ljubav uvek Jeste! Mi smo bića smisla rođena iz Ljubavi, sa Ljubavi i u Ljubavi! Traumom rođenja ne gubimo sposobnost da volimo ma kakva pravila o odnosima tokom života da učimo. Sposobnost da volimo prepuštamo zaboravu ako isključimo činjenicu da deca osećaju jasnije i čistije suštinu, Ljubav. To što još nemaju koordinate za lakše snalaženje u ovom svetu ne daje nam za pravo da se superiorno pred njima postavljamo kada je reč o Ljubavi. Naše iskustvo je pre garancija da ćemo negde pogrešiti u definiciji Ljubavi. Zato širom otvorite srce kada ste sa tim malim bićima i primite istinsko znanje o Ljubavi bez filtera!
„Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.“
Antoine de Saint Exupéry
Aleksandra Golubović
psiholog
psihoterapeut transakcione analize
aleksandragolubovic5@gmail.com
skype: aleksandragolubovic5
+381644241016