Reč asertivnost izvedena je iz engleske reči assertiveness koja označava samopouzdanje, samouverenost i opisuje samopotvrđujuće ponašanje. Uzrok većeg interesovanja za ovu temu je verovatno početak pokreta za ljudska prava povezan sa problemom etničkih manjina i različitim oblicima diskriminacije u SAD-u 60-tih godina prošlog veka. U tim okolnostima trebalo je pronaći efikasniji način komunikacije od agresivnog, što je rezultiralo pojavom novog psihološkog konstrukta – asertivnost. Krajem 70-tih godina kroz pokret za prava žena, asertivnost postiže još veću popularnost. Vremenom asertivno ponašanje se pokazuje kao efikasniji vid komunikacije u odnosu na agresivnost, tako da se sve više širi i nalazi svoju primenu i u velikim kompanijama sa ciljem stvaranja što boljih medjuljudskih odnosa medju zaposlenima kako bi uticalo i na porast profita. Sve više se obraća pažnja na načine kako bi se povećala lična efikasnost i poboljšali odnosi sa drugima, pri čemu tehnike asertivne komunikacije daje najbolje rezultate.
Kod nas je ova veština komunikacije zadržala izvorno poreklo reči i prvo postavila zadatak savladavanja izgovaranja same reči – A s e r t i v n o s t, a onda i objašnjenje njenog značenja.
Zašto onda jednostavno ne bi govorili o veštinama samopouzdanog ponašanja?
Da li zato što reći da nemamo dovoljno samopouzdanja ukazuje na slabost, poput psihološkog poremećaja ili psihičko oboljenje?! Ovako je sigurnije, svetlo ćemo baciti na reč asertivnost koju objašnjavamo kao veštinu koja je potrebna svima (što je svakako tačno) i pritom se nećemo baviti svojim iracionalnim uverenjima i njihovim nužnim proizvodima „toksičnim“ emocijama koji nas realno sprečavaju da budemo asertivni odnosno samopouzdani. Prihvatljivo je sve to upakovati u trening sticanja znanja kako se u odredjenoj situaciji zauzeti na društveno prihvatljiv način. Pri tom ćemo verovati da na taj način radimo na sebi. „Spolja gladac iznutra jadac“. Naravno, ovakvo razumevanje asertivnosti udaljava od suštine i sve više govori nekoj vrsti bontona u društvenoj komunikaciji koju valja naučiti. Ako verujete da je to osnovna poruka asertivnosti nemojte davati novac na psihološke radionice i treninge gde ćete steći tehnike asertivne komunikacije, jer vam je dovoljno da taj cilj postignete guglanjem na ovu temu ili učenjem iz odredjenog priručnika. Takodje, ako smatrate da ćete uvežbavanjem asertivnih tehnika omogući lakše dolaženje do željenog cilja ili postići moć da utičete na promenu ponašanja drugih, zaboravite obuke. Asertivne tehnike komunikacije nisu sredstva manupulacije da bi po svaku cenu, – u ovom slučaju pod devizom društveno prihvatljivo ponašanje – postigli cilj.
U nastavku teksta umesto reči asertivnost koristiću reč samopouzdanje!
Kako prepoznati pravo i lažno samopouzdanje? Da li je u redu da nam manjka samopouzdanja?
Kada govorimo o samopouzdanju, moramo uzeti u obzir dve važne relacije o sebi. Prva je ona koja se odnosi na doživljaj kako nas drugi vide, a druga je ona koja se odnosi na vlastiti doživljaj sebe.
Relacija odnosa drugih prema nama, odnosno svest o doživljaju drugih o našim sposobnostima i našem celokupnom izrazu kao ličnosti, može se reći da više dominira u periodu od našeg rođenja pa do perioda adolescencije. Nakon tog perioda svest o sopstvenim kapacitetima, sposobnostima, veštinama trebalo bi da preuzima glavnu ulogu u upravljanju životom jedne osobe. Međutim, period života kada smo sliku o sebi gradili porukama, postupcima odnosno kako smo kritikovani, kažnjavani, pohvaljivani i nagrađivani na prvom mestu od roditelja, u velikoj meri utiče na to kakvu smo sliku o sebi do perioda adolescencije izgradili. Dakle, patimo li dalje u životu usled manjka ili viška samopouzdanja, ili imamo realnu sliku o sebi te se možemo pohvaliti da smo samopouzdani – osećamo se vrednim i sposobnim za suočavanje sa životnim izazovima, stalnim promenama na koje smo živeći život upućeni.
Osobe koji imaju „manjak“ samopouzdanja sklone su da potcenjuju sopstvenu vrednost, sposobnosti, veštine ili da preuveličavaju sposobnosti i veštine drugih. Oni koji imaju “ višak“ samopouzdanja imaju grandioznu sliku o sebi, takve osobe sklone su da precenjuju svoje sposobnosti, a pri tom druge potcenjuju. Često osobe koje imaju doživljaj nadmoći u odnosu na druge, odnosno prepotentnu sliku o sebi veruju da imaju realnu sliku o sebi, jer zanemaruju nužnost promene i u njima i oko njih što ih čini rigidnim, nefleksibilnim. Takve osobe upravo teže da održe sebe u poziciji koja im pruža doživljaj sigurnosti i u ovom slučaju lažnog samopouzdanja. U tom smislu, osobama koje iz opisane pozicije sebe doživljavaju samopouzdanom, mogu da pojačaju takav odnos grandioznosti prema sebi i nadmoći nad drugima ukoliko su na nekoj važnoj hijerarhijskoj poziciji ili ulozi. Svakako iz neopravdanog uverenja „ja sam važniji i zato sam tu gde jesam“. Iz ovoga nikako ne smemo izvoditi zaključak da na takvim pozicijama nema osoba koje su realno samopouzdane.
Realno samopouzdana osoba je svesna apsolutne jednakosti, ravnopravnosti u odnosu na druge osobe, ali je isto tako svesna razlike u interesovanjima, znanjima, sposobnostima i veštinama što ne utiče na veće ili manje vrednovanje, uvažavanje drugih i sebe. Realno samopouzdana osoba zna svoje limite i nema problem da se izvini za grešku niti da prepusti da u određenoj situaciji veštiji, spretniji, učeniji zauzme „vodeću ulogu“. Lažno samopouzdana osoba u takvim situacijama ima problem sa poljuljanom sigurnošću odnosno samopouzdanjem, jer polazi od nerealnog uverenja „da će neko izaći kao pobednik ili gubitnik odnosno bolji – lošiji“. Zato se kruto drži svojih namera pa čak i kada je očigledan ishod opšte pogoršanje situacije i odnosa. Za tu osobu je važno da održi svoj integritet koji počiva na nerealnim uverenjima „ako odustanem dokazaću da sam slabić, nekompetentan, neznalica, …“ što je u takvoj konstelaciji uverenja za takve osobe propast.
Oni koji ostavljaju utisak da su spremni da pomeraju planine, a onda u nekim situacijama gde trebaju to i da pokažu, desi se suprotno. U tom slučaju reč je o malo drugačijoj strukturi ličnosti od prethodno opisane, koja takođe ispoljava lažno samopouzdanje. Reč je o tome da osoba u svojim nesvesnim strukturama ima doživljaj inferiornosti u odnosu na druge, ali iz uverenja da je inferiornost apsolutno neprihvatljiva ona „beži“ u superiornost kako bi sebi potvrdila sopstvenu važnost. Takva osoba retko iznosi svoje pravo mišljenje javno, često je sarkastična, ironična, omalovažava druge, u grupi zauzima poziciju da nosi teret odgovornosti za druge. Upravo jednim manipulativnim stavom kompenzuje doživljaj svojih nedostataka kako bi prevazišla osećaj inferiornosti. Postoji nekoliko iskrivljenih, nerealnih logika kojima osobe sa ovom pozicijom postižu takav doživljaj samopouzdanja – lažnog samopouzdanja. Oni koji zauzimaju narcisoidnu poziciju kako bi prevazišli doživljaj inferiornosti, svojim stavom šalju poruku da su im drugi bitni samo ukoliko potvrđuju njihove kvalitete. Neke osobe imaju uverenje da je svet loše mesto i da je prepun ljudi koji imaju loše namere pa zauzimaju odbrambeni stav prema drugima što se može prepoznati kroz stav „da zna da se izbori za sebe tako što će se uvek pobediti neprijatelja i prevazići svaku prepreku“. Iz takve jedne nerealne logike sledi povlačeće ponašanje pred „jačim“ ili pred „nerešivim“ preprekama kako bi zadržala sliku sopstvene superiornosti.
Za razliku od opisane strukture ličnosti u prvom delu koja otvoreno ispoljava svoju nadmoćnost, važnost u odnosu na druge i otvoreno izražava neuvažavanje drugog, kod poslednje opisane strukture ličnosti ponašanjem uglavnom ne ispoljava direktno i otvoreno nepoštovanje prema sagovorniku, i često može imati smešak – kez, koji otkriva neprijatne doživljaje te osobe koje želi da prikrije. U kontaktu sa takvom osobom osećamo neprijatnost. U redu je nekada osetiti inferiornost, jer samopouzdanje je promenljiva kategorija i doživljaj samopouzdanja izgrađujemo iznova. Iako nam je u zrelom dobu važan sopstveni sud o sebi ne smemo zanemariti ni sudove osoba koje nas okružuju kako bi stalno održavali kontakt sa realnošću koja je kao što rekoh u konstantnom kretanju, promeni.
Samopouzdanje je odlika emocionalno inteligentnih osoba što podrazumeva prepoznavanje i prihvatanje i prijatnih i neprijatnih emotivnih doživljaja i kod sebe i kod drugih. Realno samopouzdana osoba ispojava svoj samopouzdani stav celokupnim svojim nastupom i izrazom od onoga šta govori, kojim tonom govori, kako gestikulira. Samopouzdana osoba je uverljiva i u razgovoru sa njom imate doživljaj prijatnosti, čak i kada postoji neslaganje. Samopouzdana osoba prihvata sopstvenu nesavršenost i nesavršenost drugih.
Svako ko ima doživljaj da je samopouzdanje crta ličnosti sa kojim se radja i koju treba održavati kako bi čuvali svoj integritet dovodi sebe u problem da zanemari nužnost životnih promena. Tako otpisuje svoju sposobnost prilagodjavanja tim promenama i stalnog preispitivanja sopstvenih dometa kao i procesa rasta ličnosti i stalne samospoznaje. Asertivno ponašanje je realno zauzimanje za sebe u skladu sa realnom procenom situacije, nakon što sebi postavimo pitanja – Šta želim ja? Šta želi drugi? Šta zahteva situacija? Mogući ishodi su pobeda, poraz, kompromis!
Nekad, neki ekser možemo da zakucamo kamenom, kleštima, ali kamen i klešta zbog toga neće postati čekić samo zato što smo njima postigli cilj!
Hvala na pažnji!
Piše: Aleksandra Golubović
psiholog
psihoterapeut transakcione analize
aleksandragolubovic5@gmail.com
skype: aleksandragolubovic5
+381644241016