Ne znam koliko sam puta letovala u Crnoj Gori… Sećam se da je tata kada smo dolazili 80-tih uvek izdvojio par dana i otišao u svoje rodno selo Orah. Ono što sam slušala jeste da je lepo, ali i divlje koliko je i lepo. Da susret sa zmijama i medvedima nije retkost, da je na mestu njihove kuće koju su napustili ’46.god sada škola. Svemu tome sam u zamislima dodala još gomilu kamenja, i krša, jer gde će tolike zmije da se sakriju…
Nikada nije bila prilika ili možda nisam ni pitana da pođem, a nisam nikad ni izrazila jasno želju da odem.
Od 90-tih šansa da budem pitana je bila sve manja, a poslednjih desetak godina sam sve više svesna želje da odem. Danas znam da je to sve vreme bila potreba. Nismo od 2013.god letovali u Crnoj Gori, i odlučila sam da joj se ove godine vratim. Uživaćemo u predelima uz put do mora kao nekad ali ćemo i noćiti dva puta do mora. Prvu noć u Perućcu i onda put preko Tare i uz Drinu, a posle sve uz Pivsko jezero do Plužina. Tu smo noćili drugu noć, u gradu veličine kao naselje 4.juli u Zrenjaninu. Grad neopisivog spokoja.
Zovi Milentija on ti je u Plužinama – još pre polaska mi je tata govorio… Ne znam Milentija… videću kad stignem u Plužine…
U kafeu „Sidro“ smo, pitaj Milentija ako je slobodan da dođe.
Milentije nije bio dostupan kada ga je tata pozvao.
U Plužinama se svi znaju, normalno… A meni je opet bilo neprijatno iako sam saznala u kom kraju Milentije živi i gde mu žena radi, da tek tako banem i nekom napravim obavezu…
I tako, u subotu smo posle najboljeg doručka ikada krenuli u Orah. Momak u restoranu je rekao da nam za tih 15km treba oko 40min. Očekivali smo uzan asfaltiran put, ali ne i avanturu.
Opet nisam poslušala tatu i nismo krenuli putem uz jezero, već smo uključili tetu (naša je Sneža) navigaciju.
Kako smo se peli uz planinu ostajali smo nemi pred lepotom prirode koja je tu malo dala na sebe. Pitali smo se šta je sve navodilo ljude da tu stvaraju domove? Našli smo se nebu pod oblake, bukvalno. Kod desnog skretanja za Zabrđe prošli smo pravo i Sneža je vrlo brzo rekla „Vaše odredište je sa leve strane“. Na kući okačena tabla broj 1. Broj 2 ni na vidiku… Nastavili smo nasumice da se spuštamo pojavljivale su se kuće koje su delovale napušteno iako je negde bio parkiran traktor, ili je oko kuće bila lepo uređena i ograđena bašta sa povrćem. Nastavili smo da se vozimo sa zabludom da smo u Orahu. Kada smo pomislili da više nema šanse da sretnemo nekog i proverimo krenuli smo da se vraćamo. Ali sam poželela da spustim stopala na zamlju pa sam izašla iz auta i hodala dovoljno blizu auta, ako bi me medved pojurio ili iz asfalta iskočila zmija… A onda sam ugledala drvo jabuke i rekla – Ovde moramo da se slikamo! Uzeli smo nešto kamenja, ja i dalje sa osećajem u stomaku da to nije to… Ali eto neka ta fotografija i kamenje budu uteha, jer nikad bliže sigurno nisam bila Orahu. Ušla sam u auto, misao da ne smem da odustanem je bila jedina! I gle, pojavi se konačno auto niotkuda!
E, pa nije vam ovo Orah… Morate se vratiti do spomenika pa desno makadamom… Još jedno 2km od tog skretanja i tu ste! Zdravo bili!
Ju hu! Nastavismo… Da li treba da kažem da saobraćajnih znakova nema? Tek po koji putokaz na drvenoj ploči. Ma moora pisati Orah!
Od makadama sasvim drugačiji predeo, gusta šuma. Prethodni deo puta se mnogo više uklapao u moju predstavu o Orahu… Odjednom naiđosmo na ozbiljnu strminu. Posle već ko zna kojeg žestokog udaranja dna auta o kamenje ovo je delovalo previše… Teška srca, rekoh ma hajde ne moramo… I ne liči mi ovaj predeo iz priča o Orahu… pokušala sam da se utešim. Vratismo se na asfaltni put, kad opet automobil u pokretu nama u susret. Neko staro terensko vozilo, preteča džipa. Vozač otvori prozor. U prvom trenutku pomisao, šta ovde nije u redu? A onda shvatim da mi pogled bez kontrole šara po vozilu, ne bi li ugledala punoletno lice. Iz vozila nas gleda šest-sedam pari veselih radoznalih očiju i jedan upitan pogled vozača verovatno najstarijeg, ali ne više od četrnaest – petnaest godina. Da, da, dobro ste tamo krenuli… Da, strmo je, ne brinite imate posle drugi put do Plužina, mnogo bolji. Ma ko bi se usudio da mu takvom, za takvim volanom ne poveruje sve?! Dok smo se okretali na uskom putu, terenac je samouvereno već zavrnuo u prvo dvorište, a one mudre glavice iz njega, rastrčale se svako svojim poslom.
I eto nas opet pred onom strminom. Pa i nije tako strašno kao što se činilo… Posle te prve strmine svaka naredna nam je bila samo staro iskustvo. Evo neko račvanje, logika kaže ‘ajmo desno. Ovaj put smo završili pred kućnim pragom. Izašla je starija žena. Da smo blizu cilja znali smo jer su znali za Vasa Golubovića. Nek vam je sa srećom i svaka čast kad ste iz Vojvodine ovde stigli!
Put je dalje nastavio da vodi do Oraha, ali nam se i posrećilo da je sve više kuća uz put bilo naseljeno pa smo želeli samo da proverimo da smo na pravom putu. Cvrc, ne možeš ti da pitaš, a da se ne pogledaš uoči. Niti možeš čoveka da pogledaš uoči bez kafe i rakije. Prvu smo nekako odložili za drugi put, ali drugu kod Zdravka kojeg smo prekinuli dok je dimio košnice, jok!
Par unakrsnih pitanja i sve mu je bilo jasno, čija sam! Uzme telefon, ukuca broj i kaže – Đe si? Evo ti šaljem tvoje da ih dočekaš! Tadiju smo jedva odvojili od pune činije šumskih borovnica. Izašli smo sa Zdravkom na mesto gde su se kao na dlanu videli krovovi kuća Prisojnog i Osojnog Oraha. E ono tamo je vaše! Samo pratite asfaltni put. Nek vam je sa srećom!
Posle pet minuta vožnje drvena tabla okačena na drvo „Orah“ – Jesam ti rekla, mora biti tabla! Međutim, vrlo brzo opet izbor pred nama… Ne znam zašto kao i do sada na ovom putešestviju svako desno skretanje mi je bilo logično, tako smo i ovaj put skrenuli desno. Mala uzbrdica i eto nas pred ulazom u neko imanje. Od oblice do oblice razvučeno kanapče. Opet ćorsokak… Taman smo pošli u rikverc, kad laganim hodom prilazi čovek, nežno otkači „vrpcu“, hodajući pogleda preko ramena tek da se uveri da li smo krenuli za njim. Svaki njegov gest je izgledao kao da nam je sve ovo svakodnevni ritual. Ali mi i dalje u blagoj neverici, sve očekujemo novi „orijentir“ do cilja. Već treći sat nam je u toj dinamici, navikli… Tek tada, napravi neki potez glavom i rukom i izrazom lica koje je govorilo – Šta vam je? Hoćete li ulaziti?
Ti si Milentije?!!! Poznala sam lice, sa njegovim rođenim bratom imam kontakt na fb, liče. Tek po koja seda, lice bez bora, izraz čoveka koji živi svoju svrhu bez obzira na životne okolnosti. A ti, što se nisi lepo javila pa da zajedno dođemo. Ja sam jutros iz Plužina došao. Otkud vas ovde? Krenuli na more pa da iskoristimo priliku, svratili… Ne svraća se, ovde se dođe. Promrmljah, znam… i u isto vreme odzvoni mi glas – Nemaš ti pojma! Tog momenta sam odlučila da ne promišljam, da ne zaključujem, već samo da slušam i budem.
Milentijev i moj đed su bili rođena braća. Milentije je jedini od svih naslednika koji je ostao u Crnoj Gori i jedini koji održava imanje. Mislim i jedini koji zna porodično stablo. Pričao je kako se posle rata imovina pravno rasporedila. Jedino, što mi je u vezi sa tim u pamćenju ostalo važno, jeste da je deo pripao državi i da je na mestu nekada kamene kuće, od koje je ostalo samo zaleđe, sada podignuta škola koja ima petoro đaka. Rekao je da postoji negde crno-bela fotografija iz 50-tih gde je veći deo imanja bio pod žitom. Mnogo se godinama menjao izgled imanja. Jedino što odoleva vremenu je po vr’ imanja, jabuka stara više od jednog veka. Pomislih, to je ta baka koja je komunicirala sa mojom svesnošću tamo kad smo zalutali, pa je moj racio izabrao prvo privlačno stablo jabuke za fotografiju. Ovo je zaista starica ogrubelih grana na kojoj još ima ploda. Dok sam gledala i osećala davna vremena u tim filigranskim naborima njenog stabla i grana, mahinalno odmahnuh levim dlanom. Pažnju mi je uzeo tirkizni leptir koji je šetao po mojoj levoj nadlanici i prstima. Kao da je želeo da mi stavi do znanja koliko je ovo svečani trenutak! Uspori. Usporila sam tako što sam misli svela na sada, na to nepregledno zeleno pred očima, koje je počelo da otvara unutrašnje nepoznato prostranstvo. Leptirić je bio na ruci sigurna sam onoliko dugo dok se nije uverio da sam harmonizovala um.
Milentije je nastavio da nas vodi i priča gde je šta nekada bilo. Ostala je još kuća njegovog dede. Pokazao nam je mesto gde je bila kuća u kojoj se rodio moj tata. Na tom mestu je sada veliki lešnik. Peđa je uspeo štapom da dokotrlja par kamenčića sa tog mesta. Sve je dobro prošlo, jer su zmije verovatno odgmizale u šetnju. Na padini imanja je voćnjak, a u voćnjaku neobična konstrukcija. E to vam je klepetuša za medveda. Ima ih ?! Da, pa meda je ovde domaćin. Vidiš ove dve grane ovde i ono tamo? To je meda oborio. Na dva stabla drveta visile su podebele odlomljene grane. Zato, klepetušom javim medi da sam tu. Vidimo se ponekad kad se pred mrak vraćam u grad, zna da se spusti do puta, da pozdravi. Najživopisnije (čitaj najromantičnije) slike su mi protrčale pred očima. I misli su se opet zgusnule. Čovek kada je u skladu sa prirodom u skladu je sa sobom, i zove se Milentije. Kad prirodu doživi kao pretnju i izvor frustracije izgubio je kompas i postao je anksioznost. Još više zaglibi kad umisli da su moć i novac sredstva za dostizanje sreće. Pa onda anksioznost leči tako što moći i novcem oduzima pretnji (medvedu) šumu. Koliko smo posrnuli…
Moji su preci naselili prirodu i poštovali svoje prve komšije šumske starosedeoce i oni njih. Ali opet lebdi pitanje, zašto baš tu gde je priroda nekada toliko zahtevna prema kariki zvanoj čovek?
Milentije, jesu li ih Turci naveli da se ovde nastane? Ne znam tačno motive, ali znam da Turaka ovde nije bilo. Postojale su neke osmatračnice gore, za vreme Turaka. A znam iz priča da su Turci ovde poštovali njihovu autonomiju. Nikada nisu prilazili blizu. Šta ti sve znaš, Milentije, a samo si četiri godine stariji. Volela bih još da slušam, a na „programu“ nam je po rasporedu puta silazak na more. Kakva otužna rečenica…
Onih najavljenih četrdeset minuta vožnje od Plužina do Oraha pretvorilo se u 3h.
Šta sam sve dobila u tom višku neplaniranog vremena, još ne znam. Dok sam susretala te ljude na putu postajala sam svesna da šta god procene, dva minuta, 5km, da vremenska odrednica i fizička razdaljina nisu informacije koje me orijentišu! Ono što je nekome bilo 2km, nama je bilo 10km, što je neko procenio za pet minuta, nama je trajalo dvadeset minuta, nečiji doživljaj deset minuta, za nas je bilo tri min. Važno je da sam u svakom tom susretu čula (razumela) tu si, samo nastavi. Vreme i razdaljina dobijaju objekivni kontekst, samo kada su sami po sebi cilj. A što bi nam vreme i razdaljina bili cilj? Da bi brže odustajali? Da bi zanemarili šta želimo i kakve su nam potrebe? I eto nam savremene posledice takvog doživljaja stvarnosti – prokrastinacija.
Reći ću – trebaće vremena – ali zaista potpuno nevažno koliko – da slegnem i sortiram sve što se u meni uskomešalo. Hodanje i uzajamno masiranje mojih tabana i onog tla falilo je kao iskustvo mom biću. Ono i zna šta dalje, moje je da osluškujem.
Milentije: Onda?
Aleksandra: Doći ću!
Aleksandra Golubović
psiholog
psihoterapeut transakcione analize
aleksandragolubovic5@gmail.com
skype: aleksandragolubovic5
+381644241016