Snagom volje pravimo lične izbore

Poslednjih nedelja i meseci, planetu preplavljuje talas anksioznosti, ono što je posebno neprijatno jesu strah i panika. Situacija je realno neizvesna jer niko ne može da ima potpunu kontrolu nad nevidljivom pretnjom. Neizvesnost, ograničena kontrola situacije uvek proizvode anksioznost, svaki doživljaj pretnje proizvodi strah, a panika nastaje kada je doživljaj situacije bezizlasnost. Trenutna globalna situacija opravdava anksioznost i strah, ali da li ima mesta panici? Ako je preventiva ostati kod kuće, i pojačati mere higijenske zaštite dok ne dobijemo informacije od stručnih, kompetentnih da je pretnja prestala, panike ne bi trebalo da bude. Jedni smatraju da situacija nije opasna kao što se predstavlja, neki su fokus prebacili na tzv. teorije zavere – da su ovu predstavu izrežirali moćnici koji vladaju svetom zarad lične koristi, treći ne žele da im bilo ko ograničava slobodu i uživanje u životu punim plućima… U ovakvoj situaciji kada je većinski deo planete saglasan da je nužda biti kod kuće, gore spomenuti razlozi nepoštovanja ovog zahteva pre se mogu tumačiti kao psihološki mehanizmi odbrane, ako osoba ne želi ili ne ume da se suoči sa anksioznošću, strahom pa se u svom buntu oseća moćno pred pretnjom – kontroliše situaciju. Anksioznost (zabrinutost) i strah u ovakvoj situaciji su normalan odgovor na nenormalne okolnosti i imaju zadatak da nas prilagode nagloj neprijatnoj promeni. Čak i u ovakvim situacijama svako za sebe je u velikoj meri odgovoran za nivo doživljaja ovih emocija. Ako se pridržavamo zahteva i preporuka stručnjaka imamo izvesnu kontrolu nad nenormalnom situacijom. Ako očekujemo da ne menjamo ništa u svojim navikama, jer ne želimo da se odreknemo „slobode“ ili „ne nasedamo na manipulaciju“, šta god … zarobljavamo sebe u zonu u kojoj realno gubimo kontrolu, a to je tle za paniku i bes. Ove emocije nikad nisu funkcionalne. Da li bi se, sa prethodno opisanim logikama uputili kroz prostor koji je neko obeležio kao minsko polje, ili bi se bar zabrinuli i povukli (izolovali) neko vreme dok ne steknete dovoljan uvid u realnost situacije, a onda napravili strategiju kako dalje?

Može se videti da se odnos prema novonastaloj pandemiji razlikuje i od države do države. Kada se stanje uzima zdravo za gotovo – „ pretnja je svuda ista onda bi trebalo i svi da se jednako zauzmu “, možemo da očekujemo sumnjičavo pitanje – Zašto recimo, u Švedskoj ne primenjuju mere kao u većini zemalja, ako je situacija svuda jednako opasna? Pošto sam psiholog, posmatram to iz pozicije odnosa na primer roditelja i tinejdžera. Ako postoji međusobno poverenje između roditelja i deteta nisu potrebne pretnje, zastrašivanje da bi se zahtev prihvatio, dovoljno je poverenje koje je zasnovano na iskustvu, odnosno oslonac je na veri i obostranom poštovanju svesti i savesti.  Kada poverenja nema, anksioznost preovladava.

Ako se svako zauzme iz pozicije svoje svesti i savesti osoba se ponaša samoodgovorno (svako se drži granica svojih uloga, svojih kompetencija i bavi svojim zadacima), smanjuje se verovatnoća za manipulaciju, a mnogo takvih pojedinaca čine grupu, pa državu…

Deca uzrasta od tri/četiri godine još uvek nisu razvojno spremna da nauče da odlože zadovoljstvo. Tačnije, nisu u stanju da fokus sa trenutne aktivnosti prebace na predviđanje posledica te radnje u budućnosti. Do osme godine svako dete uspešno može da ovlada tzv „izvršnom pažnjom“, a to se prepoznaje kada učini svestan napor da odustane od trenutnog zadovoljstva, odnosno kaže „ne“ iskušenju. Iza ovakvog gesta krije se sposobnost da se voljno odustane od predmeta želje, sposobnost da pažnju prebacimo na drugi sadržaj i sposobnost da  ostanemo fokusirani na važan cilj (nagradu) u budućnosti. U ovim manevrima je suština sposobnosti vladanja sobom, ono što zovemo –  snaga volje!

Čuveni marshmallow experiment upravo se bavio time, kao i neki drugi eksperimeti. Rezultati takvih istraživanja pokazali su u kasnijim godinama života dece koja su učestvovala u njima, da je snaga volje snažan pokazatelj životnog uspeha. Odnosno, deca koja su u pomenutom eksperimentu uspela da odlože zadovoljstvo (petnaest minuta provedu pred poslasticom bez ikakvog nadzora a ne pojedu ga), da bi dobila nagradu (još jedan slatkiš), kasnije u životu su upravo ovom sposobnošću ostvarivala željene ciljeve. Bez faktora snage volje, kvalitetni ekonomski uslovi gube svaki značaj.

Za pedogodišnje dete je zaista veliki napor i pobeda nad nagonima odolevati čitavih petnaest minuta želji za poslasticom. Svaki zahtev donosi izvestan nemir. Trenutno smo svi u situaciju odlaganja mnogih navika koje nam pričinjavaju zadovoljstvo, koje smo doživljavali važnim. Ova situacija sa nevidnljivim zahtevom nas suočava da više ne može (ne sme) kako je do sada. Trebalo bi da nam je svima na prvom mestu sačuvati sopstveno zdravlje i zdravlje najbližih. Ka tom cilju najpre treba odoleti iskušenjima. Svi smo pred velikim znakom STOP! Ovo stop ne kaže samo stani gde si, već kaže i povuci se, i budi sam, odloži prijatnost, pa onda fokus prebaci na nešto drugo. Fokus na nešto drugo vredi samo ako je lični izbor! Lični izbor je ono što je moguće, a moguće je ono nad čime imamo kontrolu. Ne očekujte da vam drugi držati fokus na nešto drugo, a da pri tom nemate doživljaj uznemirenosti, anksioznosti, straha. Drugi uvek ima svoje interese zašto bi vašu pažnju fokusirao na nešto drugo. U tome ličnom nešto drugo svako može da prepozna priliku da preispita svoje dosadašnje vrednosti i prioritete, možda se suoči da su posledica ne baš svesnih ličnih izbora. Ako je tako, zašto bi se kretali (jurili) ka ciljevima koji nisu lični izbor? Čiji život živimo ako ne pravimo sopstvene izbore? Lični izbor je proces koji dolazi „iz stomaka“, kada radimo ono što volimo, što nas raduje, zbog čega se osećamo dobro u svojoj koži. Odluke donosimo „iz glave“ i podložne su greškama zaključivanja, a geške u zaključivanju se javljaju onda kada smo previše oslonjeni na očekivanja drugih od nas. Inat i nekritičko prihvatanje tuđih odluka su često odraz takvih grešaka u zaključivanju.

Povući se, izolovati se od drugih korisno je, jer tada imamo priliku da popričamo sa nekim delovima sebe koji ne stignu na red da budu pitani kada smo preokupirani poslom, odnosima sa drugima, zahtevima koji nam se nameću, a mi ih nekritički prihvatamo. Bez povlačenja (biti sam sa sobom) zanemarujemo možda važne delove sebe, koje druge nama bitne osobe nisu u stanju da prepoznaju kroz neke ustaljene rituale koje svakodnevno upražnjavamo međusobno. U povlačenju – izolaciji  pretresamo, preispitujemo, uređujemo sebe, biramo šta nam je bitno/nebitno. Povlačenje bi trebalo da bude naš svakodnevni izbor. Međutim, u ovoj neželjenoj izolaciji u početku kada je osoba možda preplavljena anksioznošću i strahom teško da će u izolaciji videti priliku za lični rast i konstruktivne razgovore sa neangažovanim delovima svog bića.  Ova neželjena izolacija teže će pasti i moguće otvoriti i lične krize onima koji povlačenje nisu praktikovali dovoljno, dok oni koji ovu aktivnost svakodnevno ili svakako dovoljno upražnjavaju mogu čak i u ovakvoj izolaciji da prepoznaju šansu.

Prvenstveno, svako treba u ovoj neželjenoj izolaciji da bude svestan da svojom voljom bira zdravlje za sebe za svoje bližnje, za planetu.