Koliko često zateknete sebe sa pomišlju ili izjavom – „ja to ne mogu…“, „nikada neću uspeti…“, „kao da se sve urotilo protiv mene…“, „šta god da pokušam ne ide…“, „za neke stvari treba biti rođen/a pod sretnom zvezdom…“, „drugi imaju bolje okolnosti…“
U radu sa klijentima kada se susretnem sa ovakvim ili sličnim izjavama, najčešće tokom rada dođemo do toga da je osoba zaboravila tačnije otpisala neke segmente svojih iskustava koji vrlo indikativno govore o njenim talentima, sposobnostima, veštinama.
Takav odnos prema sebi u psihologiji zovemo „naučena bespomoćnost“ i upravo opisuje uverenost osobe da šta god preduzme to neće dovesti do željenog rezultata, postizanja cilja, ispunjenja želje.
Postavlja se pitanje, koji su to snažni faktori koji osobu mogu da dovedu čak u poziciju normalizovanja nenormalnog i koji se suprotstavljaju instinktivnoj reakciji „bori se ili beži“ kada smo u opasnosti?
U eksperimentu koji je tragao za odgovorima na ovo pitanje, psu je u jednoj polovini kaveza na dnu puštana blaga struja. Pas bi prešao na bezbednu polovinu. Tada je puštena struja i u drugu polovinu kaveza, pas bi opet napustio neprijatno mesto. To je nekoliko puta ponovljeno, a zatim je čitav pod nasumično izlagan strujnim udarima, što je psa u početku zbunjivalo, zatim je počeo da paniči, da bi na kraju legao i pomirljivo primao nasumične udare na jednom mestu. Kada su otvorena vrata kaveza, pas je i dalje ležao bez tendencije da napusti kavez.
Za razliku od svih ostalih živih bića mi imamo svest i najizraženiju sposobnost učenja – putem uviđanja. Kao takvi mi smo bića slobodne volje – sposobna da pravimo izbore i donosimo odluke u skladu sa nivoom svesnosti o sebi i svojoj bezuslovnoj ljudskoj vrednosti, i u skladu sa svesnošću o stalnoj sposobnosti učenja kroz nova iskustva, kao i sposobnošću povezivanja naučenog sa prethodnim iskustavima. Ipak, dešava se da ljudi prihvate određenu poziciju, situaciju kao bezizlaznu i da pritom imaju gomilu „argumenata“ – „drugačije nije moguće“,“ izlazak iz situacije doveo bi do većih teškoća“, „prošao je moj voz“, „kasno je“, i slično. Sa druge strane ovog unutrašnjeg konflikta, naziru se želje koje niču iz onog dela ličnosti koji prepoznaje manje-više svoja bezuslovna prava na sreću i uspeh – „ipak, bih voleo/la…“, „kad se samo setim da sam nekad mogao/la…“, ali na kraju svake takve rečenice „ALI“!
Sa tim ALI osoba potvrđuje da je sada sebi oduzela i pravo na staranje o vlastitom duševnom životu, nad kojim svako za sebe ima jedino ekskluzivno pravo!
Ko je ta osoba koja umesto Vas može da zna šta zaista želite? Ko umesto Vas može da oseća Vaša osećanja? Ko umesto Vas može da ima senzacije u Vašem telu? Ko umesto Vas može da oseti i uživa u stvaranju Vaših ruku i Vaše pameti dela? Ko umesto Vas može da živi Vaš život?
Drugi mogu samo da saosećaju sa nama…
Ako ste odrasli u disfunkcionalnoj porodici to ne znači da imate gen da birate partnera sa kojim ćete ponoviti iskustvo svojih roditelja. Ako ste se nekad razočarali u partnerski odnos to ne znači da imate gen da budete nesretni u ljubavi. Ako ste odrasli u siromaštvu to ne znači da ste nasledili gen za siromaštvo. Ako niste završili fakultet „u roku“ to ne znači da više niste sposobni da ga završite.
Ali ako jeste poverovali u prethodne logike, onda to zasigurno znači da ste zanemarili da se svi rađamo sa genom koji se odnosi na slobodu izbora srećnog života! Izbor je ono što nam stiže kao signal iz stomaka, iz matrice naše ličnosti. Ako to zanemarimo, učimo i naučimo sebe da sebi nismo važni. Dozvolimo da rana iskustva ili da jedno neprijatno iskustvo ima moć nad našom celokupnom ličnošći i dalje odredjuje našu sudbinu. Tada odluka koju donosimo nije u skladu sa našim izborom sreće i nužno vodi u trpljenje, koje jača doživljaj bespomoćnisti i bezizlaznosti.
Ako se svesno suočite sa naporom kojim trpite „bezizlaznu situaciju“, možete pretpostaviti sa koliko bi tek snage mogli da se angažujete ka konstruktivnom razrešavanju situacije. Napor kojim trpite – zarobljava vas u negativno razmišljanje, urušava motivaciju, što sve dalje pojačava već neprijatne emocije tuge, očaja, osećanja krivice, neadekvatnosti… Angažovanjem ka konstruktivnom rešavanju problema podstičete sebe da se podsetite i ojačate svoje sposobnosti, veštine koje vas čine osobom kakva zaista jeste!
Jedini mogući izuzetak od pravila “Nikad ne reci nikad„
jeste antibiotska rečenica protiv doživljaja bespomoćnosti
– Nikad neću odustati od sebe–
Piše:
Aleksandra Golubović
psiholog
psihoterapeut transakcione analize
aleksandragolubovic5@gmail.com
skype: aleksandragolubovic5
+381644241016