“I onda udjem u to neko stanje borbe jednog dela mene koji je mrtav i drugog koji želi da živi,radi,planira… ostvaruje planove… uživa u životu…” – reči su jedne mlade mame koja je u periodu od tri godine rodila dvoje dece.
Dok god dišemo svi naši “delovi” su živi! Moguće je samo da nešto važno svoje zanemarimo iz nekog razloga, nekad opravdano nekad ne. Kada prepoznamo da postoje emocije koje ne odgovaraju realnosti ili su prejake onda je momenat da preispitamo svoja uverenja koja uvek prethode emociji. Ako je nešto mrtvo ne može ni da bude u konfliktu sa bilo kojim drugim živim delom bića?
Rodjenjem deteta život žene značajno se menja jer detetove potrebe postaju prioritet. Mama i beba su do kraja treće detetove godine u primarnoj simbiozi. Simbioza je nužna jer omogućava adekvatan psihički i emocionalni razvoj deteta kao i socijalizaciju deteta. Period do treće godine deteta od majke zahteva delimično ili potpuno isključenje nekih želja pa i njenih potreba. Koliko god da je žena osvestila svoju želju za detetom tek kada se dete rodi suočava se sa svojom spremnošću za ulogu majke. Period prilagodjavanja i osvešćivanja sopstvene uloge majke, sticanja novih navika i uživanja u odnosu sa detetom prate i frustracije zbog svega onoga što je pre rodjenja deteta sebi mogla da priušti, a sada znatno manje ili nikako. Kako će proteći period prilagodjavanja na novu životnu ulogu zavisi kakvu je žena sliku o sebi imala u vezi sa svojom majčinskom ulogom pre nego što je postala majka! Ponekad, mlade mame se teško odupru pritiscima okoline koji mogu biti neretko u vidu zabluda, a spisak takvih ograničenja je raznovrstan… “dobra majka se od prvog momenta poveže sa svojim detetom”, “dobra majka treba permanentno da ima prijatne emocije prema svojoj deci”, “dobra majka treba najviše vremena da provodi sa svojom decom” , “dobra majka uvek prepozna potrebe i želje svog deteta”, … logika takvih pretpostavki navodi da ako se majka ne ponaša u skladu sa ovim načelima nije dobra majka! Istina je, da žena ne postaje neka druga osoba, kada postane majka. Ona je mama u skladu sa sopstvenom ličnošću i sa ličnostima svoje dece. Razmislite samo koliko se isto odnosno različito ponašate prema svojoj deci u istim situacijama! Iako uloga majke postaje dominantna, ne znači da se žena rodjenjem deteta odriče svih ostalih svojih bitnih uloga – supruge, ćerke, prijateljice, profesionalne uloge, kao i načina na koji voli da provodi slobodno vreme i zabavlja se! U tom slučaju bi značilo da osoba zbog majčinstva gubi sve ostale aspekte svog identiteta. Zaista, iz takve logike se stiče zastrašujuć utisak da umiru neki delovi ličnosti.
Zato u periodu do detetove treće godine, očekuje se da tata odnosno suprug pomogne mami, kako bi koliko je u tom ranom periodu moguće žena održavala kontakt sa svim onim delovima ličnosti odnosno važnim ulogama koje su u tom periodu na pauzi. Drugim rečima, žena ima pravo da izrazi frustraciju, i to ne znači da je zbog toga neodgovorna mama već je frustracija znak da održava poznatu sliku o sebi odnosno važnost svih ostalih uloga. Ženi je tada potrebno da prepozna razumevanje od strane muškarca jer joj takav odnos pruža doživljaj sigurnosti.
To nikako ne znači da je tatama znatno lakše. U tom periodu roditeljstva tate imaju intenzivnu želju za zaštitom svoje porodice što se u današnje vreme najviše ispoljava kroz obezbedjivanje materijalne, finansijske egzizsencije iz čega proizilazi da sve više vremena provode u radu, koji inače oduzima najveći deo dana savremenog čoveka.
Upravo nakon detetove treće godine tata postaje sve važniji u detetovom životu i dete izražava sve veću potrebu da provodi vreme sa tatom. Igra sa tatom predstavlja veoma važanu komponentu u razvoju deteta. Odnos sa tatom donosi nova uzbudjenja, zadovoljstva, prijatnosti u detetovom životu. To je period kada je dete sve više svesno sebe i svojih aktivnosti. Period u kome tata najviše doprinosi doživljaju samopouzdanja kroz podršku i ohrabrivanje. Pruža nam osećaj koji kasnije u životu zovemo vetar u ledja.
Mladi roditelji neretko imaju sumnju u svoju spremnost, veštine i adekvatnost roditeljskog umeća i tako mogu prvenstveno sebi odmoći da budu spontani i u skladu sa potrebama bebe i porodice. Važno je imati na umu da osim zadovoljenja fizioloških potreba bebe jedino što je bebi potrebno jeste Ljubav. Deca uvek vole svoje roditelje, bez obzira na socijalni status, obrazovanje, imovinsko stanje roditelja,… Iz Ljubavi i u Ljubavi se radjamo. Spontanost i harmonija nastaju iz Ljubavi. Uslovljavanje Ljubavi je zabluda odraslog doba.
Roditeljstvo je iskustvo snažnog doživljaja bezuslovne ljubavi.
Hvala na pažnji!
Piše: Aleksandra Golubović
psiholog
psihoterapeut transakcione analize
aleksandragolubovic5@gmail.com
skype: aleksandragolubovic5
+381644241016