Najnovija istraživanja govore da je danas upoznavanje partnera putem interneta, odnosno posredstvom raznih društvenih mreža na drugom mestu po učestalosti. Upoznavanje budućeg partnera preko provodadžije – prijatelja, idalje je na prvom mestu načina započinjanja veze. Dok je generacijama koje odrastaju uz savremeni način komunikacija potpuno razumljiv i prihvatljiv ovaj podatak, oni stariji imaju izvesnu skepsu po pitanju traženja partnera preko društvenih mreža. Neretko u razgovorima na tu temu mogu se čuti komentari – To nije to! Predstavljanje na takav način nije iskreno! Kako da verujem, kada se svi predstavljaju u najboljem svetlu?! Uskraćeni smo za hemiju prvog kontakta!,… Nameće se pitanje – Zašto se i u ovom kontekstu komunikacije ne bi rukovodili principom „dobre namere“, odnosno principom realnosti?! Drugim rečima, da li je opravdano otpisivati šansu za poznanstvom ako zaista to želimo, samo zato što to nije na način na koji smo navikli ili nije način na koji bismo voleli?
Istina je da smo takvom komunikacijom uskraćeni za mnoge informacije. Sigurno ste bili više puta u situaciji da prilikom upoznavanja niste upamtili ime druge osobe. Sve je u redu sa vama, to ne znači da ste nepristojni, nepažljivi, slabog pamćenja,… Reč je o tome da smo pri susretu, posebno sa nepoznatom osobom prvenstveno upućeni na vizuelni doživljaj. Govor tela, facijalna expresija, pokret, držanje tela su neverbalni signali koji nam prvi skreću pažnju na sagovornika. Zatim obraćamo pažnju na boju glasa sagovornika pa tek onda na sam sadržaj, odnosno ono šta govori. Sve se to odigra u prvih sedam sekundi. Taj proces prvog utiska nije svesno vodjen, a podstiču ga naši primitivni nagoni koji nas čuvaju od greške u proceni koja bi mogla da nas dovede u životnu opasnost. Drugim rečima, prvih sedam sekundi kontakta sa osobom su presudni za procenu namere te osobe prema nama. Procenjujemo jesmo li ugroženi, ali isto tako procenjujemo i da li je sagovornik za nas privlačan. Šta se dešava nakon sedam sekundi? Nakon toga nastupaju naša uverenja kao rezultat životnog iskustva i naših želja. Da bi se ponašali na socijalno prihvatljiv način, naša uverenja treba da su u skladu sa našim željama i potrebama, ali isto tako u skladu i sa društvenim normama. Kako odlučujemo šta dalje nakon sedam sekundi?
Kada govorimo o odluci tu mora biti mesta promišljanju! Da li je uvek tako? Često u situacijama koje su nam važne reagujemo automatski, na način kako smo naučili, navikli da se u sličnim situacijama ponašamo. Kroz takvo ponašanje može se prepoznati da li osoba robuje predrasudama odnosno plaši se da ne predje granicu društveno prihvatljivog ponašanja što je može učiniti pasivnom ili kako je čest opis “blokirano”, ili sa druge strane u prvi plan stavlja svoje potrebe i želje pa neretko ispolji ponašanje koje nije prijatno okolini.
Koja je prava mera uticaja društvenih normi i naših želja na naše ponašanje? Za odgovor na ovo pitanje kao veoma važan sastojak moramo uključiti kontekst. Kontekst susreta je važna tačka koja treba da napravi balans izmedju društveno prihvatljivog ponašanja i naših očekivanja i želja. Kontekst je taj koji filtrira prihvatljivo od neprihvatljivog ili poželjno od nepoželjnog. Medjutim, kako odreagovati prilikom susreta koji je neplanski, a pritom i bez uobičajenog konteksta prikladnog za upoznavanje? Stojite u redu u banci, pošti, sedite u nekom lokalu, zastanete u prolazu, desi se neka vibracija, a u vašem referentnom sistemu ne postoji uobičajeni socijalni obrazac koji vam automatski daje predlog kako primereno postupiti? Da li je moguće da ste prevideli mogućnost iskrenog osmeha? Razvija se u petom mesecu života kao značajan znak razvoja komunikativne sposobnosti. Reakcija osmehom na pojavu ljudskog lika na ovom uzrastu ne može biti izazvana nijednim drugim stimulusom, čak ni hranom. Bez obzira na tehnološki razvoj i nove vidove internet komunikacije koje većina u velikoj meri opravdano koristi, nasušna potreba je sa razlogom nasušna. Da li smo ovoj nasušnoj potrebi zbog “brzine života” i nužnosti prilagodjavanja savremenoj komunikaciji zaista našli adekvatnu zamenu ?
Nije nužno da proučimo svaki mogući kontekst kako bi povećali šansu i bili spremni za mogućim poznanstvom. Misleći da smo se dobro spremili za mnoge situacije, povećavamo i verovatnoću da se aktiviraju nesvesni programi kojima upravlja mogući strah od greške, neuspeha, odbacivanja. Spontan i iskren je onaj osmeh koji nam zbrčka bore oko očiju. Nekad je dovoljan jedan takav osmeh da nam učini dan lepim! Taj osmeh ne obavezuje, ne uslovljava, on je izraz bića. On je izraz velikog broja potencijalnih razmena koje nažalost nekada svojim nesvesnim iskrivljenim uverenjima možemo učiniti nemogućnostima.
Sve to ne znači da su internet poznanstva loša i da takvu komunikaciju ne treba koristiti. Samo, glad nećemo utoliti ako pročitamo recept ukusnog jela ili uživamo posmatrajući fotografiju sočnog obroka.
Dozvolite sebi mogućnosti, osmehnite se prijatnom licu!
Hvala na pažnji!
Piše: Aleksandra Golubović
psiholog
psihoterapeut transakcione analize
aleksandragolubovic5@gmail.com
skype: aleksandragolubovic5
+381644241016