„Istina je da svako u brak uđe sa nekim svojim nesvesnim iskrivljenim uverenjima o braku i ljubavi koja se najčešće aktiviraju tek kada se bračna zajednica sklopi.“ Ovo je rečenica iz jednog ranijeg texta koja je na mnoge ostavila utisak i pokrenula pitanja – Koja su moja nesvesna uverenja o braku/vezi, ljubavi? I kako da ih prepoznam? Ona uverenja koja su nesvesna, deo su naše logike koju nazivamo Životni skript, ili Životni scenario, ili jednostavno samo Skript. Ta nesvesna logika ili životni plan, zasnovana je na odlukama donetim u detinjstvu, kao rezultat uticaja na nas koji se ponavljaju i sadejstva sa našom tadašnjom sposobnošću zapažanja i zaključivanja. Sasvim očekivano, ovi zaključci i odluke su često pogrešni – zablude. Ponašanjem roditelja prema nama, ali i njihovim međusobnim odnosom, kao i odnosom i ponašanjem roditelja prema važnim životnim vrednostima, ove rane odluke bivaju sve snažnije. Kasnije, ove odluke potvrđuju događaji iz života, koje smo upravo zahvaljujući Skriptu naučili selektivno (u skladu sa onim što nam je poznato) da prepoznajemo i vrednujemo što pojačava jedan kumulativan efekat na značaj tih ranih Skriptnih odluka. Problem nastaje kada isključimo kritičko mišljenje i ako se ne zapitamo – može li drugačije?! Bez kritičkog odnosa prema stvarnosti jačamo Skript koji dalje utiče i na svesne životne izbore, što ustvari ograničava i usmerava životni tok pojedinca najčešće u suprotnom pravcu ili smeru od njegovih suštinskih želja i potreba. Na žalost, tek kad se prepozna patnja većina shvati da je na tragu da otkrije Skript.
Zamislite da ste po rođenju dobili naočare, a koje ste na uzrastu do sedme godine života, u skladu sa svojim razvojem i tadašnjim veštinama i sposobnostima oslikali, i gledali kroz njih. Da li bi takvoj slici pred sobom verovali celog života i da li bi kroz tu sliku zauvek tumačili život?!
Možemo posmatrati uticaj samo jednog dela Skripta, u ovom slučaju, dela koji se odnosi na skup verovanja o partnerskom odnosu ili/i braku. Neretko u radu se srećem sa frustracijom, anksioznošću, nekad i panikom (jer biološki sat otkucava), mladih žena u ranim tridesetim, koje gotovo sa istom rečenicom započinju svoje žalbe – Plašim se da nikada neću naći onog pravog, jer današnji muškarci ne žele ozbiljnu vezu… Naravno da ni muški rod tog doba ne zaostaje u sličnim izjavama, samo što su neprijatne emocije kod njih manje izražene.
Kada je reč o ljubavnim odnosima između muškarca i žene, bajke i mitovi često su zgodan materijal da se pravi analogija između uloga junaka u bajkama i uloga koje se u odnosu između muškarca i žene odigravaju prema Skriptu. Američki psiholog Den Kili je osamdesetih godina prošlog veka definisao sindrom Petra Pana – „Večiti dečak beskrajno zabavan i šarmantan, ali nedosledan u svemu što govori i radi, pa okolina pre ili kasnije prestane da ga doživljava za ozbiljno.“ Moglo bi se reći, da je reč o Skriptu muškarca koji je u svom porodičnom okruženju doneo ranu odluku – da je život vredan tek kada obezbedi potpunu slobodu u svojim izborima. Istina je da treba težiti slobodi izbora, ali pojam slobode u vrednosnom sistemu Petra Pana poistovećen je sa doživljajima potpune prijatnosti, zadovoljstava i uživanja. Da bi doneo takvu ranu odluku, roditelji (posebno majka) morali su imati naročito zaštitnički odnos, tako što su štitili svog dečaka od svih situacija u kojima je mogao da doživi neprijatnost. Moguće je da je otac bio prezahtevan, kritikujući, a da je majka svojim prezaštitničkim odnosom ublažavala bol i patnju (neprijatnost) svom sinu. Roditelji tako šalju poruku da ne mora preuzimati odgovornost za svoje postupke, već oni to čine za njega. Takođe, takvim roditeljskim odnosom dete lako izvodi zaključak da se njegova snalažljivost ogleda u po svaku cenu izbegavanju neprijatnosti i nezadovoljstva, često ne obazirući se na osećanja drugih. Jer drugi, tj. roditelji i jesu tu da bi podneli izvesnu žrtvu. Logika deteta sve to interpretira uz očekivanje da i život van porodice mora tako funkcionisati, pa se u skladu sa tim tako i ponaša kasnije u životu – u skladu sa svojim Skriptom – bira prijatne situacije, beži iz neprijatnih situacija (koje postavljaju zahtev pred njim i pozivaju ga na odgovorno ponašanje). Isto je i sa ljudima, poslovnim, prijateljskim i partnerskim vezama. Odnosi traju dok su prijatni i dok god nesmetano dobija ono što želi, odnosno sve dok dobija divljenje. Sebe daje tek toliko, koliko uspešno drugu stranu motiviše da mu ugađa. Kada nestane uzbuđenja i kada partnerka počne da se zauzima za svoje potrebe i želje, gubi interesovanje i povlači se. Pored straha od preuzimanja odgovornosti, veliki strah sasvim očekivano ima od starosti, jer starost sa sobom nosi mnoga ograničenja – neprijatnosti. Nije čudno kada ovi muškarci u zrelom dobu potpuno izgube kompas i ponašaju se kao tinejdžeri, ulaze u različite rizične situacije, biraju znatno mlađe partnerke, a sve iz želje da dokažu svoje moći mladića u telu sredovečnog muškarca. Večiti dečak je beskrajno zabavan, duhovit i šarmantan. I to su svakako njegovi glavni aduti, kojima osvaja. Ako su to njegovi glavni, a najčešće jedini aduti, postavlja se pitanje kako uspeva da zadrži pažnju, i šta je zajedničko ženama koje ne odustaju da ovog muškarca zadrže uz sebe, sa nadom, da će baš ona učiniti da „večiti dečak“ odraste?
Naravno, postoji ženski pandan Petru Panu, a to je Zvončica. Međutim, ova žena ne spada u one koje se nadaju da će promeniti večitog dečaka, jer je i njen cilj jednak kao i njegov – udovoljiti svojim željama po svaku cenu. Takav cilj ne omogućava razvijanje ravnopravnog partnerskog odnosa koji nekad zahteva ustupak drugoj strani ili kompromisno rešenje. Ustupak drugome ili kompromis, opasnost su za zadovoljstvo i sreću u paru onoga/one ko ima sindrom Petra Pana odnosno Zvončice!
Da li je uopšte moguće da večiti dečak ili večita devojčica uplovi u odnos u kom će poželeti i da ostane?
Piše:
Aleksandra Golubović
psiholog
psihoterapeut transakcione analize
aleksandragolubovic5@gmail.com
skype: aleksandragolubovic5
+381644241016